U ponedjeljak smo došle kući, u srijedu izbacila dohranu u petak je već uveliko samo sisala

Prva nedelja avgusta je nedelja dojenja i zato ćemo se truditi da vam pripremimo mnogo zanimljivih i pozitivnih pričica koje će nam pisati naše mame u grupi i na taj način podržimo dojenje i dokažemo mamama da je moguće da doje svoju bebu, jer su one stvorene za to. I naravno, vodimo se onom frazom želja+edukacija+upornost=dojenje.

Evo nas sa 22mjeseca dojenačkog staža. Čitavu trudnoću sam slušala priče kako neću moći dojiti zbog svog stresa koji sam nakupila u sebi ( mamina bolest, spontani, pa mamina smrt u 5tom mjesecu visokorizične trudnoće). Ja sam znala da trebam da dojim, ja sam znala da to hoću i nema druge.
„Jesi kupila flašice?“ Ne, nisam. Ni flašice, ni sterilizator, ni četku. Ništa.
Odem da se porodim, sve to začas završimo. Bez nekih posebnih bolova. Čekam, dolazi sestra donosi malo, plavo čudo nakon 5h nakon što sam digla frku da mi donesu bebu, jer sam je vidjela, jer je 10/10, jer je dr rekao da je super, jer sam našla dr koji me porodio i zahtjevala bebu. Stiže sestra da mi pokaže kako se doji, čupa, stišće, pritišće, napravi mi hematom. Boli gore nego porođaj. Šta je ovo? Kaže mora tako, opet pritišće, opet štipa, opet bolovi i opet mora tako. Prošlo sat, dva eto je opet još jedna modrica i mora tako. Ja koliko znam, a znam ne mora tako, ali hajde. Dere se „nesposobna si, nemaš mlijeka“ i opet muke Isusove da se uspostavi dojenje.
Ja na kraju poludim, ako dojenje toliko MORA da boli ja neću da dojim. Daj mi taj AD za bebu. Dođe sutradan babica koja me porodila da vidi je l sve ok, ja onako sva snuždena jeste al me boli dojenje strašno, odustala sam, nema mlijeka.
(šapnu ona meni: “ Ajde ti kući, pa to polako sama, znaš šta i kako, neće umrjet od jedne flašice adaptiranog, kupi ga ali budi uporna”)
Idemo mi kući, ajde sad u apoteku kupi flašicu i AD i nađi patronažnu da dođe kući.
Otpusno pismo razočarenje, laktacije nema, dojenje nije uspostavljeno. Dođe patronažna kući, masira me, pokušava i gle čuda to ne boli, prođe tako 4 dana, teta Samira me ubjeđuje da će biti ja već odustajem ali A ne odustaje, vuče ona ko da imaju hektolitri. Ne boli, ali nema. U ponedjeljak smo došle kući, u srijedu nam je teta Samira izbacila dohranu u petak smo već uveliko samo sisali i eto nas na 22mj.
(malo mastitisa,malo upala i veliko hvala Alma Smajlefendic na nesebičnoj podršci)

 

Autor: Ivana Petrović

Najlepše je kada tokom dojenja vidite iskru u oku, smeh na usnama i zadovoljstvo u bebinom pokretu

Prva nedelja avgusta je nedelja dojenja i zato ćemo se truditi da vam pripremimo mnogo zanimljivih i pozitivnih pričica koje će nam pisati naše mame u grupi i na taj način podržimo dojenje i dokažemo mamama da je moguće da doje svoju bebu, jer su one stvorene za to. I naravno, vodimo se onom frazom želja+edukacija+upornost=dojenje.

Od kako sam saznala da sam trudna čitala sam sve moguće i nemoguće u vezi poroda i dojenja. Dani i dani preznojavanja gledajući porode na yt.
I, tako, potkovana znanjem, porođena 20.05.2016 na carski rez, ja tražim bebu na podoj. Divna sestra mi je donijela bebu i ja krećem u akciju, hop, hop, tamo-ovamo i uhvati malac prvi put. Hmm. osjećaj je neopisiv, prelijep, uživala sam dok bih ga gledala kako je sikio.
Druga smjena u bolnici, druga sestra, druga priča. Ja tražim bebu, donese je ona, i ja se mučim, ipak mi je rana na stomaku, nezgodan mi položaj kaže da su sina nahranili tamo da ne moram davati siku. Kažem ja zašto ga hranite ako mi je došlo mlijeko , vidim ja, moram malo u rat. Kad je došla pedijatrica, ja joj kažem da mi daju bebu da bude kod mene (to sam riješila).
OK, mali tu, doji, sve super, ALI počeše mi pucati bradavice, boli, donese sestra neke uljane kapi, mažem ja, mažem mlijekom, ali boli džaba je. U tom sam i kući došla, nikako ne prolaze ranice na bradavicama, kad mali doji ja plačem, ali trpim. I isplatilo se, nakon 15-tak dana, sve se ustabililo, milina. Ma, milina nad milinama. Mlijeko uvijek spremno, zdravo, ukusno, štiti ga, a o posebnoj povezanosti u toku dojenja-nemam šta da kažem.

I da, na kraju, moja jedina misao u toku tog svog procesa je bila: mogu, moram, želim, ali svim srcem. I tako i je punih lijepih 14 mjeseci.
Ljubim vas i svim „novim“ dojiljama želim puno sreće i u upornosti da svojoj bebi daju najbolje. Nema ljepšega nego vidjeti tokom dojenja iskru u oku,smijeh na usnama i zadovoljstvo u bebinom pokretu.

Autor: Tenasa Kirin

Od par flašica AD mleka do uspešnog i dugotrajnog dojenja – Moderne mame

Prva nedelja avgusta je nedelja dojenja i zato ćemo se truditi da vam pripremimo mnogo zanimljivih i pozitivnih pričica koje će nam pisati naše mame u grupi i na taj način podržimo dojenje i dokažemo mamama da je moguće da doje svoju bebu, jer su one stvorene za to. I naravno, vodimo se onom frazom želja+edukacija+upornost=dojenje. 

 

Cijelu trudnocu, nisam ni razmišljala, ni propitkivala,niti mi je palo napamet googlati o dojenju, a kamoli tek o tome da postoje poteškoce u dojenju. Kao prirodna je to stvar, proces… I tako za početak, reče medicinska sestra u rodilištu da imam uvučene bradavice, te mi preporuči silikonske šeširice i iskreno, poslužili su, iako poslje skužiš da nije do bradavica, jednostavno još nije mlijeko nadošlo i on nije siskao kako treba, prvih dana u rodilištu sam , uz pokušaje dojenja, samu sebe ručno izdajala, dok je on spavao, cca 10- 20 ml, doslovno kap po kap sam istiskivala, kakav mlaz i otpuštanje mljeka!? Samo da nekako dođemo do mlijeka, da krene, a to je ličilo u najmanju ruku nespretno, nepravilno, čupanje za bradavicu, al dobro. Kod kuće ista situacija, al u pomoć mi je uskočila sestra koja me je ko „kravu“ ručno izajala, da dobijemo max 40 ml, i to je trajalo nekih 20ak dana, on je bio lijen za sisanje,a imao jako pravilan i izražen refleks sisanja, hvat. Užasavala sam se i konstatno sam brinula da li je gladan, imala sam konstatne strahove. Njegovo dudlanje prsta je bilo okolini simpatično, a ja sam to intepretirala kao glad, kao i njegov refleks sisanja u snu. U tom periodu (1-3 mj) najkraći podoj traje 45 min, na apsolutno svako kmee stavljala ga da siska. Siskao je dok je refleks otpuštanja, poslje ne, ljutio bi se, čupao sisku, plakao. Pa smo uveli najprije 1 bocu AD, pa 2 AD, pa cak i 3 AD. Znala sam da plače jer je gladan, tip je djeteta koje se nikad nije uspavljivalo i nikad nije prihvatilo položaj – koljevka nošenja ,umirivanja, tješenja. Nikad nije zaspao na rukama. Živila sam u uvjerenju da nikad nije sit i da je zaspao od plača i iscrpljenosti. Užas i panika u glavi su vladali. Dajem mu AD i plačem. Bože, zašto pored mog mlijeka? Užasna mi je bila njegova reakcija nakon hranjenja AD-om , on cili kao nadrogiran, zamantan, al zadovoljan i sit k tome još nakon hranjenja zaspe i dosta dugo odspava. Okolina (pojedinci) i dalje žive u uvjerenju da se moje dijete u tom periodu nije najelo na siski (to po njima mora bit 5 ili …X puta po mililitara koliko kaze tablica za dob na pakiranju AD). Pa se potrefilo da je u 1. mjesecu dobio „samo“ 580 g. Počela sam s izdajanje, pa s tim i novi strah-ne daj Bože da nauči na bocu, odbit će sisku. Košmar u glavi, stres, pa komentari „treba mu mlijeko za dobar imunitet, da cijepiva podnese“. No želja za dojenjem je ogromna. I onda nakon točno 3 mjeseca odlučih ili siskanje ili AD. Ukinem preko noći sve boce, odlučih da mora siskati, reko 24 h cćeš bit na njoj. I prosiskao, kao čudo, doslovno preko noći (bar se meni tako čini, al vjerovatno se poklopilo, mlijeko nadošlo, on skužio, ja bila opuštenija. Doduše ostao je on i dalje lenguza , dobro, malo manja i kako mi ovdje kažemo“siskaroš“. I evo trenutno smo napunili 8 mjeseci i dalje siska kad i kako hoće, na zahtjev. Dohrana je savršena, ne treba nam niti koristimo podbradak(slinček),ništa ne odbija, samo se za kraj jela obrišemo ,a došlo i vrijeme, kad sam“traži“ rukama sisku, bilo kao obrok, desert, ili potrebu za blizinom. Negdje, a možda baš i u vašoj grupi pročitah tada, tako motivirajuću rečenicu: ,,Iz sise ide mljeko ,a dojenje iz glave“… Odlučila sam izdajat se za jedan kruti obrok, tipa sa žitaricama. Te planiram dojit dok on ne odluči drukčije. Noćna buđenja su nam rijetka ali rado i nije mi teško dojiti ga, samo radi laktacije, doduše sad je to tipa ja spavam, a on se samoposlužuje.

 

Autor: Anita M.

Naša priča o dojenju: Pozitivne misli vode do pozitivnog ishoda – Moderne mame

Prva nedelja avgusta je nedelja dojenja i zato ćemo se truditi da vam pripremimo mnogo zanimljivih i pozitivnih pričica koje će nam pisati naše mame u grupi i na taj način podržimo dojenje i dokažemo mamama da je moguće da doje svoju bebu, jer su one stvorene za to. I naravno, vodimo se onom frazom želja+edukacija+upornost=dojenje. 

Ovo je jedna kratka priča koja sa sobom nosi jednu važnu pouku: ,,Pozitivne misli vode do pozitivnog ishoda.“

 

Naša pričica počinje 3. juna 2016. godine jednim divnim porodom, divnim osobljem i najposebnijim dječakom na svijetu. Ujutro odmah sestra ga dovodi na podoj, međutum uspavao se i ne želi da doji, ali sestre kojima sam do neba zahvalna nisu odustale dok ja nisam shvatila kako dojenje funkcioniše i dok maleni napokon nije krenuo da jede. A pošto je krenuo, već 14 mjeseci ne staje hvala Bogu i nećemo prestat još neko vrijeme. U toku trudnoće nisam niti jednom pomislila hoću li moći dojit, podrazumijevalo se da hoću i vjerovala sam u to. Pozitivne misli vode do pozitivnog ishoda! Nikakvih problema nije bilo sa nadolaženjem mlijeka, ne znam šta je upala ni nepravilan hvat bradavice. Moja beba i ja smo bili uporni, jedno od drugog smo učili kako šta ide i uspjeli, dojili na zahtjev i sa 2 mjeseca imali 7kg. Podršku smo imali sa svih strana, kako od porodice tako i od doktora. I zaista mislim da naš primjer može da ohrabri buduće mame, da im dokaže da se može uspješno i bez bolova dojit. I želimo im svu sreću svijeta nas dvoje, neka se nikada ne pate i da zaista uživaju u dojenju kao i mi.

 

Autor: Alma Žabić Salkić

Kako se boriti sa krizom u braku nakon porođaja? -Moderne mame

Da. Idila. Ona leži na ležaljci, on je pored nje, uživaju u suncu, mirisu mora i koktelu. Ima li šta lepše? Uveče izlasci, žurke. Ma odmor. I oni se vole. Jedno drugom su centar sveta. I sa odmora su poneli mali poklončić. Ona ga je ponela u svom stomaku.

Par meseci kasnije…

Njemu ništa nije jasno. Ko je ova žena?? Ako si rekao „ne“ zašto si rekao ne i zašto nisi rekao „da“. Ako si rekao „da“, – „Štaaa!?“. Da. Njoj hormoni divljaju. Nije sva svoja. Ali, on je njen muškarac i on će joj biti podrška, biće uz nju i razumeće stanje u kom se nalazi. Ona će biti majka njegovog deteta i ako ona može da žrtvuje svoje telo, može i on koji put da se ujede za jezik. Da. Pravi muškarac.

Najvažniji dan…

Ona je postala mama. On je postao tata. Srećni su i umorni. Ona od porođaja, a on od brige. Sve je ok i sad kreće nova epizoda u njihovim životima. On već ima sliku kako to sve izgleda: on drži slatku, plavu, loknastu devojčicu, ona se smeši. ona ih gleda iz daljine, savršene linije, savršene frizure, savršene šminke. Svi se smeju i izgledaju kao sa razglednice. Maaaaa stvaarnooo?

I žurka počinje...

Mama je preumorna. Da, tata je tu, radi sve sa njom. Ali, tata nije mama, tata nema sisu, tata nije nosio dete 9 meseci u stomaku. Beba prepoznaje majčin miris, majčinu toplinu. Koliko god pokušavao da je zameni i odmeni- tata nije mama. Uostalom, tata brine o drugim stvarima. Brine da li je njegov sadašnji posao dovoljno dobar. Da li može obezbediti dovoljno sredstava da mama i beba imaju sve potrebno? Da li je on dovoljno dobar za sve to što ima i da li će se pokazati kao dobar otac? I naravno. Kada će se vratiti ona žena koju sam nekada poznavao?? Ha! A on je mislio da će se njeni hormoni smiriti kad se porodi. E pa, dragi, sačekaćeš još malo. 

Mama kao mama. Znate već njene dužnosti. Nahrani, presvuci, uspavaj, skuvaj, operi, usisaj… Mama više nema vremena za tatu. Suviše je umorna. 

I tata to vidi. Umoran je i on. Uveče, mama prigrli svoj jastuk, tata zaspi gledajući joj u leđa. Nema više onog odnosa i one prisnosti. Obaveze su ih odvukle svakog na svoju stranu. Da, to se baš često dešava ljudima. Ali…

                Kako se sa tim boriti??

Nema tu nekog recepta. Kada dobijete dete, naravno da više jedno drugom niste centar sveta. To je sasvim normalno. Ali.. ali… Ne treba da postanete stranci. Takve stvari se rešavaju razgovorom. I ako nemate snage uveče da se pomerite, zaspite zagrljeni, uhvatite se za ruke, te malene stvari se ne smeju izgubiti. Pričom rešite sve probleme. Neka baka čuva bebu na 2 sata, a vi izađite na večeru, u šetnju, u bioskop. Dete treba da vas zbliži, ne da vas udalji. Verujte da se ovakve stvari dešavaju vrlo često i da nije čudno da se ljudi pogube nakon dobijanja deteta. Sve je to normalno. Samo, potrudite se da se ne izgubite. Svakom detetu trebaju oba roditelja. 
Autor: Sara Petrović

Matija i prijatelj Down: Stranica koja oduševljava i upoznaje vas sa svakodnevnicom velikog Matije

Matija se rodio na samom početku proleća –  23. marta, 2015.  iz jedne, rekli bi, ‘školske’ trudnoće koja je protekla baš onako kao iz knjiga. Ugledao je mamu i tatu i dobio najvišu ocenu koju beba može dobiti na Apgar testu – 10/10. Bio je jakog glasa kad se rodio. Tada nisu ni slutili da Matija nije stigao sam. U samom porodilištu niko nije ništa niti primetio niti rekao.

-Sutradan ujutro pedijatrica, koja je obilazila nas mame, rekla je kako je Matija spušten na intenzivnu, jer kao malo se teže prilagođava na krevetić i kako su mu uzeli krv za neki test. Niko mi nije morao doslovno reći da je u pitanju Down sindrom, znala sam, govori nam hrabra mama Petra koja pre Matije ima troje, a nakon njega još jedno dijete.

U tom trenutku govori nam naša sugovornica, imala je osećaj da ju je progutala ogromna crna rupa.

– Spustila sam se na intenzivnu i gledala Matiju. Bio je beba, beba kao i svaka druga. Slikala sam ga valjda pedeset puta iz svih uglova tražeći taj Down, ali ja sam samo videla bebu, govori Petra.

Od straha do prihvaćanja i pozitivnih misli

Glavna pedijatrica je rekla da je Matija rođen fizički posve zdrav što je bilo veliko olakšanje, jer deca s Down sindromom se često rađaju sa srčanim greškama. Imao je blaže fenotipske značajke, nije imao neke od vanjskih koje upućuju na Down sindrom.

Deca i osobe s Down sindromom često imaju brazdu na dlanu koju još zovu i ‘majmunska brazda’. Takođe imaju povišeno nepce, male bucmaste prstiće, kraće ruke i noge, jezik im neretko viri van, jer imaju manju vilicu od nas, a razdaju se s hipotonijom mišića, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih. Zbog toga jako rano kreću na fizikalnu terapiju i obično prohodaju tek nakon drugog rođendana.

– Moja prva pomisao kada sam se suočila s Down sindromom bio je veliki strah za Matiju, kako ćemo sada. Pojma nismo imali o sindromu, a ja sam napravila veliku grešku što sam tražila razne informacije putem interneta koji je davao jako oprečne informacije. Sav taj strah u početku nestao je s vremenom kako je naše znanje o samom sindromu bivalo veće, kaže Petra.

Iz porodilišta su otišli kući samo s jednom mišlju, a to je bilo pružiti Matiji sve što su u mogućnosti da najbolje napreduje.

– Kada sam jutrom kući ostajala sama s Matijom i Doroteom uz kavu sam gledala po fejsu što ima o Down sindromu i naišla sam na stranice koje su vodili roditelji. Bile su to mahom strane stranice, ali meni sasvim dovoljne da se sama u njima pronađem. To je bilo ono što mi je zatvorilo krug i trenutak u kome smo prihvatili sindrom kao prijatelja. Meni nisu bile u tom momentu važne medicinske činjenice, u kojima su mi doktori davali desetogodišnje prognoze kako od Matije nikad neće ništa biti, već mi je bilo važnije videti život deteta s Down sindromom unutar porodice, iskreno progovara Petra.

Ideja o otvaranju Facebook stranice Matija i prijatelj Down

– Tako sam došla na ideju da i sama pokrenem stranicu. Nisam tada zaista mislila kako će stranica imati ovakav uspeh. Postao je to Matijin privatni dnevnik njegovog odrastanja, objašnjava nam Petra.

Želja joj je bila i još uvek je da ljudi pre svega u njemu vide dete, ne sindrom, jer on nije onaj mali s Downom, već je Matija i eto desilo se da se rodio s hromosomom više, ali Matija nije Down sindrom, on ga ne definira kao osobu. On je dečak s jako izraženim karakterom, velikom znatiželjom za učenjem i jako velikom upornošću. Daleko je tu više pozitivnih stvari nego negativnih.

Matija se fizički razlikuje od svojih vršnjaka manjom građom, jer je sitniji, kao i većina klinaca s Down sindromom, no osim malo pokošenih okica i malih nisko položenih uha, Matija nema neke druge fenotipske značajke koje inače dele deca s Downsindromom.

– Želim da kroz Matiju ljudi nešto nauče i prenose to znanje dalje da ljudi nauče što više o Down sindromu. U životu ne treba nikad odustajati samo se treba pomiriti sa situacijom. Mi smo pružili priliku prijatelju Downu da živi i raste zajedno s nama! Na samom kraju želim dodati da ja iskreno verujem da je Bog nama Matiju poslao s razlogom. Kad gledate kroz Matijine oči, tada svet vidite tačno onako kako ga je Bog zamislio. Matija nas je naučio kako da usporimo i otvorio nam je jedno posve novo poglavlje života, koje pre njegovog rođenja nismo poznavali. Svi smo zbog njega postali bolji ljudi, zaključuje s jednim novim pogledom na svet mama Petra.

Obavezno zapratite Facebook stranicu Matija i prijatelj Down koja svakodnevno oduševljava preko 21.000 fanova.

Izvor: http://www.srednja.hr/

Redovno pratim ovu stranicu i oduševljena sam pozitivnošću i dobrom energijom koja tu vlada. Zaista verujem da će ova mama postići ono što želi i da će ljudi imati mnogo više razumevanja i da će na mnogo lepši način gledati na takve situacije. Uvek mi je bila želja da ovakav tekst bude na našem blogu, ali se nikada nisam mogla usuditi da zamolim mamu da napiše nešto konkretno za nas. Pročitajte tekst i zapratite stranicu Matija i prijatelj Down.

10 PREDIVNIH DEČIJIH IMENA koja smo trajno pozajmili od Rusa – Moderne mame

Rusija svetu nije podarila samo neka od najvećih klasičnih dela svetske književnosti, nego možda i najlepša imena – a mnoga od njih su i dan danas popularna u Srbiji!

 

• 5 popularnih ženskih imena:

1. Tatjana – ime koje znači vatrena kraljica. Mnogi koriste i skraćenu verziju ovog imena – Tanja.

2. Olga (Olja) – ime koje je u Rusiju stiglo u 8. veku, a glavni “krivac” za njega jesu vikinzi jer je ono izvedeno od Helga – što za njih simbolizuje zdravlje i sreću.

3. Maša – nastalo je od imena Marija. Spominje se više značenja ovog imena, jedno od njih je gospođa, a drugo ona koju Bog ljubi.

4. Nataša – ovo ime znači rođen, rodni, dan rođenja, rođendan, ali i Božena, Božica. Zbog toga je u prošlosti davano deci rođenoj na Božić.

5. Irina – značenje imena potiče od grčkog Eirene, imena jedne od Hora, boginja mira. Irina simbolizuje mir i spokojstvo.

• 5 popularnih muških imena:

1. Boris – ime je zapravo skraćenica od slovenskog imena Borislav. Prvi deo imena dolazi od glagola boriti se, a drugi je morfem –slav, čest u slovenskim imenima

2. Vanja – izvedenica imena Ivan(a) pa ima isto značenje – Bog je milostiv. Ovo ime može biti muško i žensko.

3. Igor – ime koje je nastalo od nordijskog imena Ivar – što znači branitelj mora.

4. Aleksandar (Saša) – a simbolizuje čoveka, junaka.

5. Ivan – najtipičnije rusko ime koje je vekovima bilo popularno u svim slojevima ruskog društva, od običnih seljaka do carske porodice. Znači Bog je milostiv.

Izvor: http://www.telegraf.rs

Hej ti, lenja bebo – Moderne mame

Hej ti, lenja bebo, trebali smo već odavno da se družimo. Mama i tata te čekaju već dugih mesec dana (od ulaska u 9., pa do evo par dana do termina). Sve što ti je neophodno pripremili smo. Već odavnooo. Prostor, odelo, mnoštvo pelena, kadicu. I ljubav… Ljubav je svakim danom sve veća i već razmišljamo kako bismo mogli da je rasporedimo. Kako da svaki delić nje osetiš u njenom punom sjaju. Poljupcima, zagrljajima, zajedničkim spavanjem, ljuškanjem, maženjem. Ljubavi velika, najveća, dugoočekivana, čekamo te… Brojimo dane i „čitamo“ svake signale koje nam šalješ. Da li je došao trenutak? Odavno si deo naše svakodnevnice i našeg života, dozvoli nam da dodirnemo tvoju nežnu, najnežniju kožu i da čujemo taj plač, najtužniji plač koji želi da nam pokaže neke tvoje potrebe. Želimo da se radujemo tvom prvom osmehu, punim pelenama, onim specifičnim i preslatkim gugutanjem.

Hej, slatkišu najslađi. Oslobodi nas ovog iščekivanja. Postani deo ove planete, mi ćemo je učiniti najlepšim mestom za tebe. Sada je već vreme. Mama je umorna i vruće je. Požuri.

Želim da odbrojavam sekunde i minute do tvog dolaska, dani su postali predugi. Nedostajaće mi tvoji pokreti i to da budemo fizički povezane. Ali dosta je. Vreme prolazi i približavamo se našem susretu. Znam da će biti divan. I znam da ćeš ti biti divna. Najlepša beba sa najlepšim okicama na svetu. Dosta je brčkanja u stomaku, dođi! Pošalji nam onaj pravi signal i dođi! Dođi, jer želim da te zagrlim jako, najjače! Znamo da ti je lepo i da si baš tu najsigurnija, ali veruj da je isto tako sa zagrljajima. Onog trenutka kada ih osetiš bićeš jednako sigurna. Mama ti daje reč, samo dođi. Spremni smo da tvoj život učimo najlepšim.

 

Autor: Katarina Prokić

Izvor: http://www.modernemame.wordpress.com

Ukoliko želite da preuzmete tekst, potrebno je da potražite dozvolu autora i navedete izvor dela.

Grizla me savest jer nisam istog momenta počela nenormalno da je volim – Moderne mame

Da. Uglavnom sve devojčice maštaju da jednog dana postanu mame. Igraju se lutkama, hrane ih, presvlače i maštaju da jednog dana imaju jednu takvu, pravu bebu. Sasvim normalno i prirodno.
I onda te devojcice porastu.

Reše da se ostvare kao majke.

Ostanu u drugom stanju.
I prođe nekako tih 9 meseci, nekome bez, a nekome sa problemima, ali prođu. I svaki dan u toku tih devet meseci milion pitanja postavljaš sebi. Kako ću ja to, da li ću ja to znati, pa ja ne znam ni na koju stranu se pelena okreće. A široki poovoooj?? Da li će beba znati da sam ja njena mama?? A čeekaaaj, kako da znam da je porođaj krenuoo??
I tako, postavljaš sebi pitanja na koja, uglavnom, nemaš odgovor i nadaš se da ćeš, kako ti već svi govore, taj osećaj dobiti kad vidiš svoje dete. Hmm? Stvarno??
I tako, porodiš se ti. Boli te svaki deo tela, ne znaš gde se nalaziš, da li si došla ili pošla. I pokažu ti bebu, neku bebu. Moje dete?? Uopšte ne liči na mene. Stvarno? Moje dete? Dooobrooo.

Eto. To je bila moja reakcija. Stvarno nisam bila svesna da sam JA majka.
I onda, nakon nekog vremena, donesu ti bebu. Gledam ja nju, gleda ona mene. Ništa nam nije jasno.

Aham, dobro, imam bebu. I sta sad?
Šta treba da radim?

Ne znam. Mislim da mi je trebalo neko vreme da skontam da sam ja mama i da je to dete moje. Valjda je to normalno. Ma i da nije, kod mene je tako bilo. Ne mogu da kažem da sam istog momenta osetila neku nenormalnu ljubav. Nisam. Da, bilo mi je lepo da držim to maleno stvorenje, da ga mirišem, ali mislim da nisam bila svesna te činjenice da se to dešava tog momenta i da je to stvarnost.

I da, loše sam se osećala zbog toga. Grizla me savest. Nisam to nikome nikad rekla. I sad me grize savest kad pogledam stvorenje koje volim najviše na svetu. Grize me jer nisam istog momenta počela da je volim nenormalno mnogo, najviše i previše. Šta ću. Nisam.

I onda smo izašle kuci.

Ja stvarno pelenu ne znam da stavim. Ne znam i ubij me. Ali pokazala mi je sestra i skontala sam. Bravo za mene!
Gledam je. Ponovo gleda i ona mene. Nešto se promenilo. Ne kod nje, kod mene. Kako je pogledam tako mi se osmeh razvuče preko lica. I skontam da, da sam ja nju odmah volela. Samo sam se plašila. Baš onih stvari o kojima sam razmišljala u trudnoći. I da, znam da budem majka. Znam. Najbolja majka na svetu. Najbolja za moje dete. Dajem sve od sebe i znam da ona to oseća. Znam.
I imali su pravo kad su pričali da se taj osećaj dobije. Imali su. Ja ga nisam imala ali sam ga dobila.

I smatram da je savršeno normalno to što se nisam osećala kao majka prvih 5 dana. Samo iz prostog razloga što mi je to sve bilo novo i nisam znala šta i kako. Samo i isključivo iz tog razloga. Ali kada shvatiš da imas bebca i da je on deo tebe, sve bude drugačije. Shvatiš da je to karika koja je nedostajala da budeš kompletna žena, ispunjena, srećna i cela.

Autor: Sara Petrović

Izvor: http://www.modernemame.wordpress.com

 

„Svekrva je divna žena“ – Moderne mame

Kažu, svekrva je Bog i batina. Svekrva se poštivati mora, nema dalje. Kažu da je svet izmislila, zna sve enciklopedije, vikipedije i kojekakve pedije napamet. U svakom momentu ima netražene odgovore na sva nepostavljena i netražena pitanja. Još ako ti je svekrva sa sela, ta je najbolja. Ona zna kad se kosi, kad se seje, kad se kopa i kako se kopa, koja krava daje koje mleko i koliko je masnoće. Ona zna koliko je fleka na njoj i kad treba da se teli i u svakom momentu zna da nabije gazdi kuće na nos da je on nesposoban, a ona mora sve, jadna, sama.

Svekrva je divna žena. Svekrva se poštivati mora. Rodila ti je muža, ona ga je rodila, nemaš ti pojma koje su to muke bile i kakvi su to trudovi bili, kako je ona pukla i rasečena bila dok je iznjedrila jelte to veliko i ogromno muško za koje se ti ženska glavo udade.
Svekrva je divna žena. Ona vodi glavnu reč u kući i kad je niko ne pita. I dalje je niko ni za šta ne šljivi, ali ona i dalje po svom. Ona zna sve račune, sve kredite i tvoje i pogotovo tuđe. Od sestre, od zeta, od komšinice. Ona zna kad se ko sa kim viđa i koju marku kave pije. Zna kad ko u ulici ručak pristavlja.
Moja svekrva je divna žena. Moja svekrva svoje penzionerske dane provodi na telefonu. Sve sestre i uža i dalja rodbina moraju znati kad sam otišla na posao, kad sam se vratila i koliko sam po njenom minuta okasnila.
Moja svekrva meni pomaže da skuvam supu jer nekako ja nisam sposobna da procenim minutažu kuvanja rezanaca. Hvala joj. Takođe mi pomaže, iako joj ja uporno godinama govorim da ne treba, pomaže mi kod motanja mog, a posebno muževljevog veša i sklanjanja istog u ladice.
Moja svekrva je divna žena. Ona tačno zna kad šta ne treba i kome šta ne treba reći i baš to što ne treba i kome ne treba ona obavezno kaže. Jasno i glasno. Da se zna.

Moja ljubav prema njoj je eskalirala neko veče. Krenem da se kupam, vidim, nemam peškira. Vraćam se u sobu, pokupim jedno pet– šest, neka ih, prazna polica. Nailazim na nju, rekoh, obiđi decu dok se okupam. Kaže ona meni: „Ala snajka, pa ko nosi toliko peškira na kupanje? Šta će ti šest peškira?“
A ja sa puno ljubavi koju tako osećam prema njoj, kažem „E vidiš ovaj beli, sa njim brišem noge do koljena, ovaj zeleni je za od koljena do struka, ovaj sa prugama mi je za stomak i leđa, ovaj sa tufnama je za ruke, ovaj roze je za lice, a ovaj lepi žuti sa cvetićima je za tebe, sa njim ću da te klepim po sred glave, zaboli te sa koliko peškira ću da se obrišem.“

 

Autor: Zeljana Radonjic