Moderne mame


Оставите коментар

,,Pa pre samo par dana si rekla da mama oseća potrebe njene bebe.“ – ,,Ali Ivane, ja ništa ne osećam prema njoj.“

Mnogo vas mi je tražilo da ispričam svoju priču o postporođajnoj depresiji, iako sam do skoro izbegavala da priznam da se to baš meni desilo, jer da, uvek za to kažemo „neće se desiti baš meni“ i obično nas pljusne po faci to neko mnoštvo nejasnih emocija i suza. Ako me instagram prekine, možete nastavak pročitati na FB stranici čiji link se nalazi u opisu profila.

sad mother of newborn
Definitivno se još uvek dobro sećam te sreće koju sam osetila kada sam saznala da ću postati mama po drugi put. I još uvek se sećam te ogromne ljubavi (koja je sada još 1000x veća) koju sam gajila zajedno sa stomakom. 😂 Uveče bih legla i pričala joj,mazila je, volela, puštala muziku. Ona je bila moj svet i sve ono što je majci njeno dete još od one pozitivne bete. Želela sam da prespavam dane i ugledam je što je pre moguće. Doduše sve i jeste brzo prošlo, sem onog 9.meseca. 😂Želela sam je. Kao i to da je dodirnem,uzmem,podojim,budem joj mama. Najbolja mama koja će joj dati sebe maksimalno. A nisam bila ni blizu najbolje. I krivim okolnosti za to. Izlazim iz kuće, sa poprilično čestim, veoma bolnim kontrakcijama, u suzama jer M ostaje sa bakom. Dok sam došla do tamo i kako je vreme prolazilo i delovalo kao čitava večnost sve mi je bilo gore. Ali volim je, učiniću baš sve da je donesem na svet potpuno živu i zdravu. I moje misli prekida panika ljudi pored mene. Opadanje srčanih tonova, vakum… Skupljam snagu i rađam bebu od 4050g, ne dozvoljavajući im da mi ipak pomognu sa već pomenutim vakumom. Pucam ne znajući to u tom trenutku. Ali koga briga za to,ja nju ne čujem!? Vidim samo kroz maglu užurbane ljude oko mene, nje, vidim Ivana, ali ne čujem nju i krećem sa svojom panikom i vrištanjem. Spuštaju mi je na grudi živu i zdravu,ali ja nastavljam da plačem. Dešavanja tako nekako prolaze kao i naš boravak u bolnici. Dolazimo kući, nakon porođaja i onih užasnih kontrakcija slede još veće muke sa ranom koja je bila užasna i na sam izgled. A bolje da sam pogled na to izostavila i samo trpela… I osećam da to nisam ja i da ovo nije ona beba koju sam volela dok me šutirala iznutra. Ona beba i ja smo imale kompromis,a to je da mamu neće mučiti uopšte i da će sve biti idealno baš kao prvi put. Probudio me je njen plač. U nekom polusnu sam i čujem njegove reči:

,,Sve je u redu, ljubavi, mama će biti okay i nećeš ti biti gladna.“ Pitam se šta nije okay sa mnom!? Krećem da ga napadam i plačem. Znao je da psihički nisam okay,ali nije mi to rekao.
,,Vidiš kako je malena. Mnogo liči na tebe i Mašu, zar ne? Sećaš se kad je ona bila mala i non stop je tražila da sisa. Mislim da je i ona sada gladna. Ajde uzmi je, ne ide da propadne to čarobno mleko, kako ga ti zoveš. Sećaš se?“
,,Da, sećam se. Ali možda je bolje da odeš u apoteku i odneseš je mami, ona zna śta treba da radi sa njom.“
,,Naravno da ne. Pa pre samo par dana si rekla da mama oseća potrebe njene bebe.“
(Kroz plač) ,,Ali Ivane, ja ništa ne osećam prema njoj.“
,,Ne, osećaś. Samo…samo je uzmi sad. Počeće da plače, ovako je možeš uspavati. Važi?“ Uzimam je i posle nekog vremena mama ulazi u sobu i želi da je uzme i prebaci u krevetac.
Tu krećem da je napadam i vičem. ,,Zašto!? Zašto želiš da mi je uzmeš? Zašto mi ne date da budem sa njom? Ne želim da je bilo ko od vas dodiruje.“ Zaspale smo tako prigrljene. Nakon nekog vremena i Ivan ulazi u sobu i želi da je uzme kako bi je presvukao. Privlačim je uz sebe, kao da neko želi da mi uzme neki deo mog tela. U jednom trenutku bila sam tako daleko od nje,a u drugom toliko, patološki blizu. Kao da je još uvek baš tu ispod mog srca. Dani su prolazili i sve je bilo u tom nekom stilu. Ivan je bio moja podrška u svemu i potpuno je forsirao tu našu blizinu, a ja sam tako nekad želela da je ostavim nekom, bilo kome, istrčim napolje i izgubim se negde, sama, potpuno sama.
Moje misli – Seti se koji su ono simptomi postporođajne depresije…ma to ne može meni da se desi. Jednostavno ja sam proživela nešto strašno, ona je kriva za to. To nije postporođajna depresija, samo mi je sve ovo ona uradila. Krećem da plačem, opet je grlim i po 1000 puta se izvinjavam.
,, Mama je skroz šašava, zar ne? Mama te mnogo voli, ali nismo se ovako dogovorile. Seti se šta sam ti rekla. I nemoj da plačeš, mnogo me to iritira. Želim samo ovako, da budeš mirna, a ja ću biti tu. Tu negde…“
Nije ona kriva, nisam ja kriva, nije apsolutno niko kriv. Okolnosti su bile takve i ja sam morala da prođem kroz tih 5,6 užasnih nedelja gde nisam znala ko sam ja, ko je ona, zašto su meni dali baš nju i kako da je zavolim. Oh, kako blesavo. Kako zavoleti dete!? Nemajko, grešnice! Ne, nismo. Ništa od toga što vam drugi kažu. Niti što pomislite u svojoj glavi. Ovo je prikaz onoga što sam ja prošla. Ono što ste vi prošle može biti potpuno isto ili sasvim različito. Ali zapamtite da niste same u ovome. Ima nas još mnogo, samo što ne pričaju o tome. Potražite pomoć na vreme, borite se protiv postporođajne depresije i ubrzo ćete uživati uz vaše dete i voleti ga samo onako kako majka može da voli.

Autor: Katarina Prokić

Dozvoljeno je preuzimanje tekst, moj cilj je da se što više priča o postporođajnoj depresiji i da mame shvate da nisu same i da je nekad neophodno da potraže pomoć. Ukoliko preuzimate i stavljate na vaš blog obavezno tagujte moju stranicu Mother of two girls, Maša and Nastasja , na instagramu @_prokickaa

Advertisements


Оставите коментар

Pismo bebi: ,,Ti i jesi savršena, samo si previše savršena za ovaj nesavršeni svet.“

pregnancy

Draga, moja bebo, ljubavi mamina, najsjajnija zvezdice, nadam se da znaš koliko sam bila srećna kada sam saznala da rasteš u meni, najsrećnija na svetu. Zamišljala sam te, maštala kako ćeš porasti i biti slatka i pametna kao tvoja starija sestra. Zamišljala vas dve, kako se zajedno igrate, kako sapućete, zajedno rastete, idete u školu, postajete najbolje prijateljice, odrastate i osnivate svoje porodice. Sve sam zamislila… Ti, mala, slatka beba, kasnije loknasta i nemirna devojčica i najzad, pametna i uspešna žena. Bila si savršena u mojoj mašti, savršena i besprekorna. Bez ikakve mane, samo da je sve to moglo biti bar upola tako savršeno… Ti i jesi savršena, samo si previše savršena za ovaj nesavršeni svet. Bog uvek sebi poziva najlepše anđele. Želim da znaš, bebo, da ja nisam želela da ovo bude ovako. Želela sam da te rodim i da te čuvam i ne dam nikome, želela sam da te negujem i pomognem ti da odrasteš, budeš dobar čovek i da budeš srećna. Želela sam da ti podarim život, život van maminog stomaka, život bez briga, pun smeha i radosti… Ali, bebo, to nije moguće… Moram da te se odreknem pre nego te upoznam. Pre nego što vidim tvoje okice, nosić, tvoju kosu… Moraću da te pustim pre nego te primim u ruke. Moraću da živim bez tebe pre nego što počnem da živim sa tobom. Nije to moja odluka ni moja želja, sunce moje malo, ne želim da patiš, nisam ja kriva,nisi ni ti, nije niko… I da, sa tobom, umire i deo mene, nikad ništa više neće biti isto. I ako, nekad, pomisliš da sam te zaboravila, jer se smejem, nisam, samo se seti da ti živiš u mom osmehu, u svakoj suzi koju pustim, u svokom snu koji usnim, u svakoj želji koju poželim… Ti si moja želja i zna mama da ćeš je čekati, jednog dana ću doći kod tebe i nadoknaditi ti sve što na ovom svetu nisam mogla. Sve će ti mama nadoknaditi. I sad, dok si još tu, dok te jos osećam, želim da znaš, ljubavi, da te volim beskrajno mnogo, da me duša boli i da ne znam kako cu preživeti kada mi te oduzmu, ali znam da ću, tamo gore, imati najlepšeg anđela, najlepšeg od svih… Volim te, bebo.. Volim te, ljubavi.. Volim te, najsjajnija zvezdo… Tvoja mama.

Autor: Sara Petrović

Sara je odlučila da podeli sa vama pismo koje je posvetila svojoj bebi dok je još ležala u bolnici i borila se sa svojim osećanjima razmišljajući o tome koliko nismo svesni sreće koju posedujemo. I vi, sigurno niste. I zato je vreme da sada poljubite vaše dete i zahvalite Bogu što ste (ako ste) imali urednu trudnoću i doneli zdravu bebu na svet. Sara je u 7. mesecu trudnoće, negde sredinom 6. otkrili su da beba nije u potpunosti zdrava i na uz nije mogao da se uoči želudac kao ni bubrezi. Preporučuju joj izazivanje porođaja, ali još nije 100% jer se čekaju još neki rezultati. Verujem da će i vas kao majku rasplakati ovaj tekst, ne možemo da je razumemo u potpunosti jer kroz to nismo prošle (možda postoje neke mame koje jesu, napišite vaše iskustvo), ali kao majke razumemo makar jedan deo njenog bola. Cenite ono što imate pored sebe.

 

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.


Оставите коментар

Ovo je nešto što svaka mama treba da pokloni svojoj devojčici kao uspomenu – Moderne mame

Od samog početka života čovek za sobom ostavlja neke uspomene koje se često lako zaborave. Nećemo pisati o nekim ekstremno  važnim događajima, nego o onim koje vam se čine kao sporedne, ali u stvari to nisu. U nekom od prošlih tekstova govorili smo o važnosti fotografija, a sad ćemo o važnosti čitavog životu deteta. U ovom tekstu, opisaću vam ono što sam ja smislila i što planiram da poklonim mojim devojčicama, a možda se baš vi odlučite da isto uradite. Mame dečaka, takođe mogu ovo da praktikuju, samo ne verujem da će njih to u budućnosti zanimati. 

43068350-top-view-image-of-open-notebook-with-blank-pages-next-to-cup-of-coffee-and-smartphone-on-wooden-tabl-Stock-Photo

 

Možda sam ja previše opsednuta uspomena i možda je nekome čudno to što uživam u gledanju fotografija i što i dan danas uživam da slušam mamu kako mi priča o meni kao bebi/detetu, kako mi priča o mom detinjstvu, događajima, doživljajima. Ako su vam fotografije i čuvanje uspomena neopisiva glupost ne gubite vreme u čitanju ovog teksta.

Nakon što sam saznala za neplaniranu trudnoću i to da se moj život okreće za 360 stepeni i da sam izgubljena u svojim mislima, planiranju odlučila sam da pišem. U početku to je bio jedan običan papir koji bih izvukla iz neke sveske koja je služila kao neka beležnica svakodnevnih obaveza i gluposti. Papiri su se tako ređali i usput sam odlučila da je vreme da kupim svesku, veliku, roze svesku jer ja ću definitivno roditi jednu malu devojčicu. Neki čudan osećaj. Znala sam da je moj, sad već, muž onaj PRAVI, ali nisam očekivala da sve to bude tako brzo. Nisam očekivala nju. U početku, to pisanje se pretvorilo u neko moje olakšanje. Obraćala sam se toj bebi koja je promenila i ulepšala moj život. Govorila sam joj i pisala o onome kroz šta prolazim i onome što osećam, od ljubavi do tegoba, nespavanja i ostalih poteškoća koje trudnoća nosi sa sobom. Uživala sam u tome i uživam i dan danas. Ne pišem svakodnevno, ali je to jako često i trudim se da one najvažnije zabeležim i zalepim po koju sliku, bez preterivanja, jer ovog puta reči su važne. Isto to sam uradila kada sam počela da planiram drugu trudnoću, s tim što bih koristila drugu svesku. Ispostavilo se da je i druga beba devojčica i moj plan je bio idealan. Do njega ima još mnogo, ali zašto sve ovo radim?

Jednog dana, pozvaće me, poslati poruku, doći sa važnim obaveštenjem. Jednog dana i one će biti majke, a ja ću imati jedan najvredniji poklon za njih. Pokloniću im svesku, uspomene i reči. Ja sam pisala za njih, a one će uživati u tom slatkom iščekivanju uz čitanje dnevnika u kojem se obraćam njima. Taj dan će biti dan kada će prvi put doći u susret sa tom običnim sveskama i saznati kroz šta sam to sve ja prošla sa njima i kolika je to u stvari ljubav majke prema detetu, ako se ona ikako može opisati. Moj poklon će biti to i rečenica „Uživajte u najlepšem i najtežem delu života svake žene. Ljubav prema deci, porodica je nešto najvrednije na celom svetu. Sada je vreme da to shvatite.“

 

Autor: Katarina Prokić

 


Оставите коментар

Projarice sa sirom i jogurt 

4jaja umutiti, 

dodati dve šolje jogurta, 

pola šolje ulja, 

1 pzp, 

10 kašika projinog brašna, 

10 kašika belog brašna ( ko želi može da stavi i drugo brašno), to umutiti i dodati oko 

100-150g  mladog sir ( može i kajmak, spanać, zelje) mrvica soli..

Stavljati u okrugle plehove,posipati susamom i peći na 250 stepeni, 15ak minuta..

Prijatno ☔

Ako spremate samo za dete može i sve po pola manje da se stavi, ali mi doručkujemo zajedno pa stavimo veću meru.. ☺
                                    Autor: Nataša Gostiljac


Оставите коментар

Američke palačinke 

125g brašna (mi smo speltino,možete koje hoćete),

125 ml mlijeka (isto koje hoćete) 

1 jaje,na vrh noža soli,

2 kašike šećera (ja sam kašiku bagremovog meda),

2 kašike otopljenog putera (ja sam kašiku butera,kašiku kokosovog ulja)

 i kašičica praška za pecivo.

Umuti se smješa i peku se mali palačinci. Šumsko voće i sve poliveno javorovim sirupom.
                    Autor: Marijana Malinović Jović


Оставите коментар

I bebi može da bude dosadno – Moderne mame

Bebe plaču kad su tužne, kad su gladne, kad se upiške… A da li ste znali da vašoj bebi može biti i dosadno i da je ponekad baš to uzrok njenog plača?

Baby-wheezing-symptoms_700x700_shutterstock_31482370

Bebe plaču i kada im je dosadno, potvrdilo je istraživanje sprovedeno na 3.000 mališana u Velikoj Britaniji.  Istraživači kažu da je reč o otkriću koje bi sasvim trebalo da promeni pristup roditelja mališanima.

Bebe se razvijaju svake nedelje. Počinju da primećuju stvari koje pre nisu primećivale. Međutim, kada se naviknu na okolinu – postaje im dosadno. Prvi skok u razvoju događa se u petoj nedelji nakon rođenja. Tada je pravo vreme da u spavaću sobu ili krevetac dodate nešto novo. Dečija muzika u sobi je uvek dobrodošla, jer umiruje bebe, a osim toga uz pesme brže uče da govore.

Izvor: http://zena.blic.rs/

 


Оставите коментар

Plače? Gladna je! – Moderne mame

Na top listih najvećih strahova novopečenih mama, najviše u prvih mesec dana jeste strah da je beba gladna. To postaje još izraženije kada dođete kući i  ostajete skoro sami sa bebom i ona je potpuno u vašim rukama. Ali možemo/možete li to kontrolisati? Potrudite se.

mama-i-beba-leze-u-krevetu-beba-place-manja

Naravno, od samog rođenja podrazumeva se ukoliko ne postoje neki zdravstveni problemi da će se beba hraniti isključivo majčinim mlekom. Ali i to čuveno dojenje od kog se napravio toliki spektakl je postalo prava mudrost zbog  mama koje na svako bebino kme sve više sumnjaju da njihovo mleko NIJE DOBRO. (smajli koji je smoren)

I opet ne mogu da krivim samo mame za to uporno ponavljanje i ubeđivanje sebe da je beba gladna, kad je tu i okolina koja „ubija u pojam“ sa bespotrebnim, štetnim, glupim komentarima.

Ovo se najviše odnosi na mame koje su prvi put to postale i kojima je sve vezano za bebu apsolutno novo i u svemu misle da greše.

Beba je biće koje svoje nezadovoljstvo vezano za SVE pokazuje tim čuvenim i strašnim KME. To nezadovoljstvo nije uvek glad. To može biti 101 „problemčić“ kao što je npr.

  • puna pelena
  • bebi je previše toplo
  • želi vašu blizinu
  • smeta joj buka
  • smeta joj gužva
  • spava joj se
  • grčići

Beba koje je navikla na dojenje ne traži isto samo kada je gladna. Beba je navikla na vas, na vašu povezanost, blizinu, potrebni ste joj maksimalno. Sigurnost pronalazi u vama i dojenju. To što beba sisa 24/7 i što nakon skidanja sa dojke nastavlja da plače ne znači da je GLADNA.

Ne zaboravite da je bebi kao i vama sve ovo novo. Potrebno joj je vreme da se navikne i zato će na sve da reaguje plakanjem, ali to nije ništa toliko tragično (osim ako niste doživeli ono pravo tragično plakanje izazvano grčićima, to je već druga priča).

U redu je ako prilikom njenog plakanja pomislite da je gladna, ali nije u redu ako brže bolje poletite da joj date flašicu umesto što razmislite o prethodnim izazivačima tog plača.

Ako se nešto dešava sa vašom bebom i vi ne možete da zaključite šta proverite pelenu, zamolite osobe koje se nalaze u prostoriji da izađu, raskomotite je, dajte joj da sisa. Ako zaspi sve je okay, beba nije bila gladna nego joj se spavalo. Ako ne zaspi nastavite da razmatrate ostale činjenice. Pokušajte da je nosite tako što ćete je okrenuti ka vama da oseti vašu blizinu i miris, pričajte joj, pevajte, lezite i stavite je da leži potrbuške da na vama, ukoliko se radi o grčićima to će joj prijati. Grčiće možete prepoznati tako što se beba grči, glasno plače, zacrveni se u licu… Bebe imaju grčeve jer se njihov stomačić adaptira i to nikako nije zbog strašne GLAADI.

Pre nego što počnete da se opterećujete pomenutim i da stvarate sebi fobije i paničite 24/7 i činite sebe nervoznom, a samim tim i bebu uživajte, opustite se, dojite vašu bebu, jer to je njoj potrebno da se oseća sigurno na ovom svetu gde poznaje i oseća samo svoju mamu sa kojom je bila povezana velikih 9 meseci i taj osećaj joj sada fali i želi da ga ostvari ponovo putem dojenja.

 

Autor: Katarina Prokić

Više o dojenju saznajte u tekstu Želja+edukacija+upornost=dojenje

i pročitajte tekst 5 osnovnih pitanja o dojenju nakon poroda

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.