Moderne mame

majčinstvo iz naše perspektive


Поставите коментар

Carski rez i spinalna anestezija – Jovanino iskustvo

April je mesec carskog reza, neka vam ova priča mame Jovane bude ohrabrujuća.

Dok sam bila trudna slušala sam razne priče o porodjaju. Iako su mi govorili nemoj da slušaš svaki je različit, ja sam htela sve da čujem do detalja. I svaki se svodi na isto – „kada vidiš bebu zaboraviš sve – ne, ja nisam imala šta da zaboravljam i ne želim. Sam čin mog porodjaja je divno iskustvo. Kako se termin približavao svaki dan ctg je pokazivao da beba ne želi napolje. Prošao je i termin, a on ništa. Lepo mu je bilo na sigurnom u stomaku. Porodila sam se u bolnici Sveti Luka u Smederevu. Kada je termin već odmakao doktor koji mi je vodio trudnoću ostavio me je u bolnici. Prespavala sam uz često buđenje i kačenje na ctg i proveravanje hoće li princ napolje. Otvorena jedan prst. Sutradan mi je doktor ujutru rekao da će mi ubrizgati neki gel da bi grlić omekašao, dva sata nakon ubrizgavanja sam ležala ali ništa. Rekao je da odmorim, šetam pa ćemo postupak ponoviti popodne. Tako je i bilo oko 4:00 je postupak ponovljen ali opet ništa, tj. stanje isto. Kako oni kažu – ista meta, isto odstojanje. Pošto je bebi bila obmotana pupčana vrpca oko vrata doktor je rekao da idem da se umijem, sredim pa ćemo na carski. Bila sam oduševljena. Sa sestrom sam otišla u salu i pričala sa anesteziologom gde mi je on postavio par pitanja, pretpostavljam osnovnih i rekao da će carski biti obavljen pod spinalnom anestezijom (budna i svesna svega) Tako je i bilo.

Anesteziolog je tokom cele operacije pričao sa mnom i u jednom trenutku izgovorio – EVO JE BEBICA. Tog trenutka se čuo plač, a ujedno i najdivniji zvuk. Odmah sam pitala da li ima kosu, na sta je doktorka koja je pomagala pri operaciji odgovorila – „kakva kosa vidi kolika je beba“ 4000g i 55 cm. Onda kažu težak je oporavak posle carskog reza, ja moj nisam ni osetila. 24 h nakon operacije su me podigli iz kreveta i od tada je beba bila pored mene. I mleko sam odmah imala. Naravno, meni je žao što nisam osetila kakav je prirodan porodjaj jer ipak prirodno je prirodno kako kažu i verujem u to. Ali ovako je bilo sudjeno i ne bunim se. 10 beba bih ovako rodila. Svakog dana bih se poradjala, ako se ovo može nazvati porodjajem. Stvarno se zahvaljujem doktoru i medicinskom osoblju u bolnici Sveti Luka u Smederevu.

Ovo sam napisala za sve one trudnice koje će se možda uplašiti ako čuju da moraju na carski.

Autor: Jovana Panin

Preuzimanje dozvoljeno isključivo uz dozvolu autora.

Advertisements


Поставите коментар

Pismo bebi: ,,Ti i jesi savršena, samo si previše savršena za ovaj nesavršeni svet.“

pregnancy

Draga, moja bebo, ljubavi mamina, najsjajnija zvezdice, nadam se da znaš koliko sam bila srećna kada sam saznala da rasteš u meni, najsrećnija na svetu. Zamišljala sam te, maštala kako ćeš porasti i biti slatka i pametna kao tvoja starija sestra. Zamišljala vas dve, kako se zajedno igrate, kako sapućete, zajedno rastete, idete u školu, postajete najbolje prijateljice, odrastate i osnivate svoje porodice. Sve sam zamislila… Ti, mala, slatka beba, kasnije loknasta i nemirna devojčica i najzad, pametna i uspešna žena. Bila si savršena u mojoj mašti, savršena i besprekorna. Bez ikakve mane, samo da je sve to moglo biti bar upola tako savršeno… Ti i jesi savršena, samo si previše savršena za ovaj nesavršeni svet. Bog uvek sebi poziva najlepše anđele. Želim da znaš, bebo, da ja nisam želela da ovo bude ovako. Želela sam da te rodim i da te čuvam i ne dam nikome, želela sam da te negujem i pomognem ti da odrasteš, budeš dobar čovek i da budeš srećna. Želela sam da ti podarim život, život van maminog stomaka, život bez briga, pun smeha i radosti… Ali, bebo, to nije moguće… Moram da te se odreknem pre nego te upoznam. Pre nego što vidim tvoje okice, nosić, tvoju kosu… Moraću da te pustim pre nego te primim u ruke. Moraću da živim bez tebe pre nego što počnem da živim sa tobom. Nije to moja odluka ni moja želja, sunce moje malo, ne želim da patiš, nisam ja kriva,nisi ni ti, nije niko… I da, sa tobom, umire i deo mene, nikad ništa više neće biti isto. I ako, nekad, pomisliš da sam te zaboravila, jer se smejem, nisam, samo se seti da ti živiš u mom osmehu, u svakoj suzi koju pustim, u svokom snu koji usnim, u svakoj želji koju poželim… Ti si moja želja i zna mama da ćeš je čekati, jednog dana ću doći kod tebe i nadoknaditi ti sve što na ovom svetu nisam . Sve će ti mama nadoknaditi. I sad, dok si još tu, dok te jos osećam, želim da znaš, ljubavi, da te volim beskrajno mnogo, da me duša boli i da ne znam kako cu preživeti kada mi te oduzmu, ali znam da ću, tamo gore, imati najlepšeg anđela, najlepšeg od svih… Volim te, bebo.. Volim te, ljubavi.. Volim te, najsjajnija zvezdo… Tvoja mama.

Autor: Sara Petrović

Sara je odlučila da podeli sa vama pismo koje je posvetila svojoj bebi dok je još ležala u bolnici i borila se sa svojim osećanjima razmišljajući o tome koliko nismo svesni sreće koju posedujemo. I vi, sigurno niste. I zato je vreme da sada poljubite vaše dete i zahvalite Bogu što ste (ako ste) imali urednu trudnoću i doneli zdravu bebu na svet. Sara je u 7. mesecu trudnoće, negde sredinom 6. otkrili su da beba nije u potpunosti zdrava i na uz nije mogao da se uoči želudac kao ni bubrezi. Preporučuju joj izazivanje porođaja, ali još nije 100% jer se čekaju još neki rezultati. Verujem da će i vas kao majku rasplakati ovaj tekst, ne možemo da je razumemo u potpunosti jer kroz to nismo prošle (možda postoje neke mame koje jesu, napišite vaše iskustvo), ali kao majke razumemo makar jedan deo njenog bola. Cenite ono što imate pored sebe.

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.


Поставите коментар

Priča o trojkama koje su rođene prirodnim putem – Moderne mame

Danas posle nepunih trinaest godina od kako sam mama i dalje kada me pitaju prirodan porođaj ili carski rez moj odgovor je prirodan porođaj.

Sa 23 godine sam ostala u drugom stanju,šok je bio na samom početku trudnoće pri saznanju da umesto jedne u mom stomaku imaju tri majušne bebice-trojke jednojačane.

Put do dobrog lekara po preporuci bio je trnovit ali se isplatio u svakom smislu. Dr.Momčilov je na prvom mestu veliki čovek, a onda iskusan i dobar lekar. Znao je za moj strah od carskog reza i svih vrsta hiruških inetrvencija od početka i bio mi je velika podrška tokom cele trudnoće, a i na samom porođaju koji je verovali ili ne trajao nepunih sat vremena.

Naravno da sam kao i većina mama imala epidural što mi je mnogo olakšalo ceo tok porodjaja ali i veoma dobru komunikaciju sa svima koju su bili u porođajnom boksu. Pored lekara i babica tu su dolazili i studenti i sestre sa odeljenja jer je u tom momentu u porodilištu bio jedan od retkih višeplodnih porođaja prirodim putem.

Dana 11.01.2005. malo iza ponoci rodile su se u 01:20 Joja,01:35 Mima i 01:40 Maja. Telesna težina je bila relativno mala i porodjaj se desio u 35+4 gestaciskoj nedelji. Devojčice su bile teške 1900,2000 i 1300, i bile su odmah smeštene na poluintenzivnu negu neonatologije u porodilištu.

21903440_1543996785667112_176290584_n

Relativno brzo sam izašla iz bolnice bez mojih devojčica koje su morale da sačekaju odgovarajuću težinu da bih došle kući ,tek nakon 43 dana .

Jedva sam ih dočekala da dodju ti dani čekanja su bili za mene vrlo dugi i stresni ,u tom momentu je bila i proglasena epidemija gripa što je podrazumevalo zabranu poseta tako da sam ih u bolnici videla svega dva puta.

21769810_1543769152356542_448514001_n

Prošla su nepuna tri meseca od porođaja kada sam na rutinskoj lekarskoj kontroli saznala da sam ponovo u drugom stanju,osećaj sreće, straha i danas ne znam da definišem,prekid nikako nije dolazio u obzir.

Druga trudnoća uz tri male bebe mi je veoma teško pala ali sam je prezivela i na svet u 34+5 gestaciskoj nedelji donela na svet još jednu devojčicu. Vanja se rodila 17.12.2005. u 16:00, naravno prirodnim putem. Ali ovog puta bez epidurala jer nije bilo vremena jer je moja četvrta devojčica kao i prethodne tri požurila na svet.

Sve četiri devojčice su prevremeno rodjene i rođene prirodnim putem i sigurna sam da lepšeg osećaja nema od tog kada ih u prvoj sekundi života ugledaš onako malene i smežurane.

Sve mame i buduće mame koje razmišljau za i protiv prirodnog porođaja neka se nedvoume jer nema straha od bola tu je epidural, a nema ni lepšeg osećaja kada ti prva ugledaš svoju bebu,verujte mi.

21905568_1543769285689862_708023681_n

Ovo vam piše jedna mama koja je na svet donela četiri divne devojčice u jednoj kalendarskoj godini i jedina mama u Srbiji kojoj se to desilo.

 

Autor: Mila Milićev

21849367_1543997655667025_267557687_n

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.


1 коментар

Kada me život udari, ustanem i zaletim se još jače, jer život je borba – Moderne mame

Lijep pozdrav, ovo je moja priča, zovem se Marina (Crljenica) Tišljar, imam 19 godina i udata sam te živim u Njemačkoj. Danas imam dvoje djece, no priča s prvim djetetom nije tako bajna. Prije doseljenja u Njemačku živjela sam u Zagrebu, pohađala sam srednju školu i putem prijatelja upoznala biološkog oca mog djeteta. On je bio šest godina stariji od mene, a ja sam kretala u drugi razred srednje škole. Ne želim odati njegovo ime, te ćemo ga mi u ovoj ispovijesti zvati Marko. Marko je živio sam u svome stanu, bio je neovisan  i to se meni kao školarki svidjelo. Stalno smo se družili kod njega svi zajedno i prespavali, i pili i radili sve ono sto danas mladi rade. Imao je tešku životnu priču i ja sam mislila kako sam baš ja ta koja ga može promijeniti i uljepšati mu život. Rekao mi je i da je skoro 100% neplodan, pa se i nismo pazili. Jednog dana vlasnik stana izbacio ga je van i ja sam izmolila svoje roditelje da ostane nakratko kod nas dok se ne snađe, na što su moji pristali jer su jako dobri ljudi. To vrijeme ostanka se odugovlačilo.. Ljudi su mi govorili da on nije za mene i da me iskorištava da bi imao gdje živjeti u što sam ja odbila vjerovati jer ljubav je slijepa. Vrijeme je prolazilo i moji su željeli da on napusti stan. Proslavili smo Novu godinu i nakon toga se uputili živjeti kod njegovog prijatelja. Budući da on nije imao posao, mi i par prijatelja cijele dane smo provodili na bukovačkoj proseci za novce. No ne kao obični prosjaci, već ono kao mladi ljudi kojima kao slučajno fali da sjednu na kavu. To je postala naša rutina. Već smo imali svaki dan i planove tko će ići s kime na koji dio grada. Uvijek su prvi novci išli na pivu. Kasnije na potrebštine. Nakon tri mjeseca izostanka moje menstruacije ja sam se uputila napraviti test za trudnoću (znam da je to jako puno, ali iskreno od svih problema i zaboravila sam na menstruaciju). Tada smo živjeli kod njegove sestre. Ona je bila prva osoba kojoj sam saopćila svoju trudnoću. Taj osjećaj sreće i tuge u jednom. Nisam ni planirala reći Marku jer već sam primijetila da stvari i nisu bas u najboljem redu s njim. Zato čim sam joj rekla počela sam spremati svoje stvari. On me pitao kamo idem, ali ja nisam ni riječ rekla sve dok njegova sestra nije rekla da mu kažem ili će ona. Sjeli smo, i ja sam samo izbacila riječi „trudna sam“. On je samo šutio. Njegova sestra je otišla, a mi smo ostali sami. Zahtijevao je da pobacim na što sam mu rekla da ja neću ubiti svoje dijete. Tada je zaprijetio da će mi ga onda on “ šakama izbiti iz mene “. Nisam imala snage ni za šta. Svojima nisam mogla reci da idem u srednju školu i da sam trudna. Zadržala sam se s njim. Jednu večer smo išli doma i nikoga nije bilo tamo, a mi nismo imali ključeve, na sto se on naljutio na mene i lupio mi s glavom u koljenu te potom u trbuh. Zicanje se i dalje nastavlja iz dana u dan. A ja i dalje idem u školu. Pohađam je redovno. Nakon što ga je njegova sestra izbacila van i mene zajedno s njim bili smo na cesti. Spavali, jeli, pili. Bez toplog kreveta i tuša,a u meni raste novo biće. Koliko sam se samo nazicala novaca na Maksimiru kako bi pojela samo neko pecivo. Ako si pojeo burek to je bio dobar dan. Šamari, uvrede i omalovažavanja su i dalje prisutna no ja više ne mislim ni da vrijedim više. Jednu večer smo čak zamolili jednu stariju gospođu da kod nje prespavamo na foru da živimo jako daleko, a ja moram na pregled sutradan. Ona nam je pružila utočište na dve noći. Napokon topli krevet. Moji su bili ljuti na mene, a i oni su prolazili i sami kroz neku krizu. Selili smo se kod njegove mame, pa prijatelja ovih, onih. I napokon došli u stan. Mislila sam napokon ovo je neko poboljšanje moji su nam sa svime pomogli. On je “ pronašao posao konobara “ odlazio je svaki dan u isto vrijeme, dolazio uvijek u drugo. Čak mi je jednom na neki način priznao da ne radi, ali nije to bilo to. Ja sam se zaokružila do kraja i došlo je vrijeme poroda. U trenutku kad mi je pukao vodenjak nije bio doma kada se vratio obavijestila sam ga, no njega to nije previše zainteresiralo. Kako znam? Primijetila sam tako što je igrao igrice dok sam ja slušala muziku i tješila se. Tata nas je odveo u bolnicu Sveti Duh gdje sam ubrzo i rodila svoju djevojčicu, moju Elizabetu. Sljedeći dan nije došao u posjetu jer ga šef nije pustio s posla (da, toliko daleko je išao s tom laži). Vratili smo se doma. Nije pazio na mene nije mario za naše dijete. Priznao je kad sam ga pritisnula da posla nema i da ne možemo podmiriti stanarinu. Zavlačio je čovjeka forama da čeka šefa itd. Na kraju smo se morali uputiti negdje drugdje. U to vrijeme sam saznala i da me prevario dok sam bila trudna.  Za svoj 16. rođendan dobila sam batine. Tukao me dok sam jecala “ali rođendan mi je“. Mojom porodiljnom platili smo novi stan za mjesec dana. Dovoljno vremena da nađe posao. Nije mi dao da idem viđati svoje roditelje pa dok ga nije bilo poskrivečki sam ih posjećivala.

21443241_1927095980949779_1361233156_n

Lagano sam uviđala neke stvari no još nisam mogla doći pameti. Došlo je do ogromne svađe i nakon nje ja sam otišla roditeljima. On je ostao sam u tom stanu no gazda ga je izbacio jer mu se nije sviđalo društvo koje je dovodio u njega. Prošlo je neko vrijeme moja curica je već imala tri mjeseca, ali on je ponovno ušao u moj život i ja sam ponovno pala. Nakon svega ponovno sam otišla s njim u stan koji su prvi mjesec platili moji roditelji da bi on imao vremena naći posao. Budući da nije, radila sam dva posla kao konobarica i išla u školu i pripremala se za maturu. Mojoj prijateljici je bio rođendan i odlučila sam ga proslaviti s njom tako da odemo u kino. Marko je čuvao Elizabetu, mislila sam da je sigurna u očevim rukama. Kada sam se vratila doma stan je pio zapušen, alkohol je bio prisutan i marihuana. On i društvo su se zabavljali dok je moja Beti ležala na kauču pored njih.

,,MARS VAN!!! SVI VAN!!!“

Ustao je i lupio me glavom od glavu nakon čega sam pala na pod. Ustala sam, stavio je ruke na moj vrat u pokušaju davljenja. Odustao je.

,,MARS VAN. OVO TI JE BIO ZADNJI PUT! I kupi svoje prijateljice bez morala i drogeraše i van iz mog stana!“

,,Ovo je i moj stan“,rekao je.

,,Oo, ne, nije moja mama ga je platila. Idi van!“

Odbijao je. Uzela sam vreće za smeće i pokupila sve njegove stvari u njih i bacila van. Svi zajedno su napustili moj stan, a on se derao da će nazvati policiju. Rekla sam mu da mu je bolje da nazove ili ću ja. Sutradan sam otisla na policiju i prijavila ga za nasilje u obitelji. Obavili su s njim razgovor. Nije važno. Glavno da je bilo zabilježeno. Bilo je puno teških situacija. Nazvala sam ga jednom da nemam novaca da kupim hranu Beti na što mi je rekao kako to nije njegov problem. Kada je završila u bolnici zbog dehidracije zvala sam no on je rekao da nije u mogućnosti doći i da nije u Zagrebu. Zapravo je bio, no nije mogao doći jer je bio na zabavi. Držala sam svoju Beti dok su je pikali u ruke, noge i glavu. Plakala sam s njom. Nosila ju zajedno sa svojim tatom i proveli smo u bolnici 12 sati. Gledala sam se u ogledalo u noći u toj bolnici, proklinjala sam ga, plakala i zaklela se da mu nikad neću oprostiti. Nikada nije našao posao i nikada se nije pobrinuo za nas. Dok me moji nisu prihvatili natrag u stan od 35m kvadratnih, moja najbolja prijateljica i ja zicale smo novce kako bi kupila hranu Elizabeti. Kad smo se stabilizirale kod mojih roditelja, deaktivirala sam Facebook, isključila mobitel i posvetila se Elizabeta i školi. Svoju školu sam završila sa odličnim, položila sam i državnu maturu. Govorili su da ću biti propalitet, da neću imati ništa u životu, da cu upropastiti i to dijete. No ja sam obećala svojem djetetu uspjeh. Morala sam uspjeti. Ja sam borac.

Kada me život udari. Ustanem se i zaletim se još jače! Postigla sam svoj cilj, održala sam svoje obećanje kako bi motivirala jednog dana svoje dijete da postigne svoje. Jednog dana na moja vrata je pokucao moj suprug. Zaljubili smo se. On je otac mog djeteta. Ne zanima me bilo što što drugi kažu. Naučila sam se oglušiti na tuđe komentare. Imala sam samo 16 godina. Znam da je bilo rano. No sto sam mogla? Postati ubojica? Naravno da ne. To nije kontracepcija. Niti rješenje. Ne podcjenjujte mlade mame, jer ja svoje dijete nisam ubila, nisam je ostavila. Izborila sam se za nju. Mozda ste vi rodili sa 20,30,40…no ja volim svoju djecu isto koliko i vi svoju. I učinila bi isto za njih koliko i vi za svoju. Kao i vama oni su moj svijet. I ne, moja Elizabeta ne bi ni prepoznala svog biološkog oca ni da ga vidi, on je njoj stranac. A ovaj mjesec puni tri godine. Niti nam je bitan. Ja sam joj dala život, a moj suprug Robert joj je dao kruh u ruke.

Život je borba.

Autor: Marina Tišljar


1 коментар

Za sve super mame, koje imaju najbolju decu i sve oko njih je savršeno kao što su i one same – Moderne mame

Nakon što mi se u poslednjih nedelju dana 101 put digla kosa na glavi nakon čitanja određenih komentara, rešila sam da jedan tekst, ali samo jedan posvetim super mamama. Mamama koje su najbolje, najposvećenije, koje imaju najbolju decu i sve oko njih je toliko savršene kao što su i one same.

Posvetiću vam ovo samo i isključivo da biste shvatile koliko ste naporne i koliko užasno utičete na mene i većinu žena i pogoršavate mi moje psihičko stanje koje je i ovako loše zbog nedovoljno sna. 😀 Neću da budem vulgarna, a takvu želju imam, ako napišem neku psovku nije za zameriti, nalazim se u postporođajnoj fazi.

Svrstaću vas u više grupa, obožavam to! 😀

perfect mom

Želim da se za početak obratim mamama koje

1. Imaju idealnu kilažu 5 sati nakon porođaja

I zaista mi je neizmerno drago što ste u trudnoći dobile samo 2 kg, ali isto tako postojimo i mi, slonice koje smo dobile 15+ kg i nije nam dobro kad počnete da pričate o vašoj idealnoj kilaži i tome kako zaboga izgledate bolje sada nego pre trudnoće. Apsolutno me ne zanima da li imate 100 ili 50 kg i molim vas, zaista molim da prestanete pričati o tome i ne stajete nama debelim na muku.

Ako ja kažem/napišem da imam višak kilograma i da želim da ih se otarasim i da počnem sa vežbanjem ili trčanjem i pitam vas kada ste vi krenule, to ne znači da treba da napišete „Meni su geni super, ja sad izgledam bolje nego pre, kilaža mi je super i meni ne treba vežbanje.“ Ali da, meni treba!

2. Dobijaju moždani udar kada čuju da je neka druga (ne)majka dala svom detetu kupovnu kašicu

Veoma komplikovana tema. Da razjasnim za početak. Ja prva svaki dan spremam doručak/ručak/večeru za sve, jer svi jedemo isto (naravno, zdravo), ali nikako ne bežim od kupovnih kašica. Iako je to retko, ali kad se nađemo u situaciji da ne mogu nešto da spremim ona pojede kupovnu kašicu i preživi. 😀 Zaista ne pravim frku oko toga i ne smatram da je to OTROV NAD OTROVIMA. I zato vi, super mame koje bežite od kupovnih kašica kao đavo od krsta, nastavite to da radite, ali nemojte 100 puta natrljati na nos nekoj drugoj mami da nije dovoljno dobra mama jer joj dete s vremena na vreme pojede kupovnu kašicu.

Ako mama ide na more i traži preporuku za neku kupovnu kašicu ne morate i ne treba da napišete „ja to sve domaće, pravim svaki dan“. Nikog to ne interesuje, verujte.

3. Za mame čija deca nikad ne histerišu i nikad nisu imala napade besa

Na ovaj ili onaj način, u prodavnici, busu, u parku, bilo gde ovo se moralo desiti! Ne idealizujte svoju decu. Svaka majka voli svoje dete najviše na svetu, al da su nekad naporna – jesu, da su nemoguća – jesu, da imaju svoje ispade – imaju. I opet ih volimo i opet su nam savršeni, ali hajde budite iskrene i realne.

Nisam jednom, nego 100 puta doživela da počne da mi histeriše, jer želi nešto nerealno ili da putujemo autobusom i ona krene da ciči i vrišti jer želi da izađe iz kolica, a ljudi se okreću i gledaju u mene kao da je tučem na sred busa. 😀

4. Za one koje sa tolikom voljom i željom ustaju 100 puta u toku noći i ne mogu da shvate nas (ne)majke koje smo „naučile“ decu da prespavaju celu noć

Opet da razjasnim situaciju. Svoje dete sam naučila da prespava celu noć, jer sam morala. Ostala sam u drugom stanju, nastavila da je dojim, ali me je to noćno dojenje iscrpljivalo i morala sam nešto da učinim. Sasvim je okay što je neka mama to uradila npr.jer kreće da radi ili zato što je jednostavno to želela da uradi ili iz bilo kog desetog razloga i nije ništa gora majka od vas.

Fascinirao me komentar jedne mame ispod posta koji otprilike glasi ovako “ Moja beba se budi previše često noću, kada su vaše bebe prespavale noć i šta ste učinile povodom toga?“.

Super mama: ,, Bože me sačuvaj. Ja sam zbog moje ustajala koliko god puta treba i nije mi bilo uopšte teško. Pa šta ako je JADNO dete gladno?! Kako možete tako?“

Da, majka nad majkama, najbolja, najposvećenija, ko smo bre mi!? Ni ne zaslužujemo decu ako ne ustajemo u toku noći zbog njih.

5. Imaju najbolje, najmirnije, najsavršenije dete, koje sa mesec dana spava celu noć, sa 6 piški u nošu, sa godinu parla i sastavlja rečenicu za rečenicom

Za vas koje lečite svoje komplekse na deci, a ne shvatate nerealne situacije koje navodite. Za vas koje imate potrebu da pričate samo o svom detetu i da se začudite i šokirate svaki put kad čujete da nečije dete ni sa godinu ne spava celu noć, da ne sastavlja rečenice, da sa 2 godine ne piški u nošu. Nikoga ne zanima kada ste vi savladali sve te životne procese i moje dete je sasvim okay iako po vama zaostaje u svemu ovome.

 

Molim mame koje su se pronašle u nekim od napisanih rečenica da ne dožive ovo previše lično. Ovaj tekst sam posvetila mamama koje o svemu navedenom PRIČAJU i rado svakog drugoj mami nabiju na nos i pokušavaju da joj dokažu da su one savršene majke koje su maksimalno posvećene svojoj deci. A mi!? Samo o sebi mislimo. 😀

Sasvim je okay da imate idealnu kilažu posle porođaja i da vaša beba npr.spava celu noć, a ima mesec dana. Sasvim je okay ako sve to zadržite za sebe.

Autor: Katarina Prokić

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

 


Поставите коментар

Priča jedne doktorke: ,, Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se.“

Novosađanka Nataša K. Š. nedavno je na svom Fejsbuk profilu objavila emotivan status koji pokazuje kako žive ljudi a prvenstveno trudnice i majke u Srbiji i pokušala da odgovori na pitanje – koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?

o-WHAT-NOT-TO-DO-WHEN-YOURE-SAD-facebook

U nastavku, Natašin status prenosimo vam u celosti:

– Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se.

Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala”.

“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.

“Milica”, kaže jedva čujno..

“Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.

“Odavde”, kaže, “tu sam se udala”.

“Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?”, pitam.

“Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se”, priča.

Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

“Milice, koga imaš? Brata, sestru?”, upitam.

“Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala”, kaže.

“I, je l’ ti lep muž?”, pokušavam da se našalim.

“Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.

Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.

“Znate”, nastavlja… “Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”

“Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.

“Hajde Milice, najjače što možeš, napni se.”

Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.

“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže.

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.

“Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita.

“Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.

“Lepa je doktorka, stvarno je lepa”.

“Jeste, Milice, lepa…”

Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

“Milice, jesi li gladna, žedna?”

“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmeh.

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek.

“Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?”

“Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.

“Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim…”

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.

Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.

Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.

“Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.

“Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele.”

Nameštam osmeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.

Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali…

“Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.”

“Hvala, hvala…”

A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja…

Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

“Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.”

“Hvala, hvala…”

A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja…

Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

Izvor: http://www.mamaibeba.com/

http://www.mamaibeba.com/zabava-2/vesti/prica-doktorke-ganula-srbiju-koliko-je-stvarno-surova-nasa-realnost/


Поставите коментар

DIRLJIVO PISMO MAJKE: Ti se nećeš sećati, sine – Moderne mame

Jessica Dimas je po zanimanju spisateljica, a pismo koje je napisala svom sinu sigurno će dirnuti svaku mamu. Dok smo priređivali pismo, nekoliko puta nam je nateralo suze na oči. Možda će i vama…

 

“Ti se nećeš sećati one noći kada sam sama ležala u bolnici, u nastrašnijim i ujedno najdivnijim bolovima, posmatrala mesec i tiho šaputala, tebi i sebi: “Možemo mi ovo!”

Ti se nećeš sećati kako si me pogledao samo nekoliko sekundi nakon što si došao na ovaj svet, kao ni mene koja te privlačim na svoje grudi i šapućem ti na uvce “Zdravo, dušo.”

Ti se nećeš sećati kako si, kao čarobnim štapićem, izlečio moj slomljeni duh. Kako si zacelio moje srce. Ispunio moj život. Bila sam tako izgubljena pre nego što sam te dobila, a ti si me ponovo sastavio.

majkaisin

Ti se nećeš sećati kako sam te ponosno gledala gde god da smo išli. Meni si uvek bio najlepši dečak u prostoriji. Uvek i svuda.

Ti se nećeš sećati kako su me, kao ništa drugo na svetu, zasmejavale sve gluposti koje si pravio. Još kad si bio skoro beba videla sam kako divno srce imaš.

Ti se nećeš sećati kako sam ti češljala kosu i sklanjala je s čela i kako bi me tada gledao. Bez ijedne reči, naše duše su se dodirivale i jedna drugoj govorile ono što reči nikada ne bi umele da kažu.

Ti se nećeš sećati ni beskrajnih igri golicanja koje smo najviše voleli, ni toga kako sam uvek varala da bih te držala što bliže sebi i mogla da to slatko lice prekrijem poljupcima.

Nećeš se sećati svih onih noći kada sam odlazila na spavanje i osećala beskrajni strah zbog toga što sam majka. Da li sam dovoljno dobra? Da li sam zabrljala bezbroj puta već do sada? Da li sam ja u stanju da budem onakva majka kakva je tebi potrebna, kakvu zaslužuješ?

Nećeš se sećati kako mi je srce svaki put treperilo, i svaki put po malo raslo kada bi ti prošao neku važnu prekretnicu. Ni sanjala nisam da se nečijoj sreći i uspehu mogu toliko radovati!

Ti se nećeš sećati kako sam tvoja sićušna stopala držala u rukama i zamišljala kako će jednog dana porasti, postati veća od mojih, i kako ću morati da ih pustim da odu…

Ti se nećeš sećati, ali ja hoću…. čuvaću te uspomene u svom srcu za nas oboje.”

 

Izvor: http://zelenaucionica.com/

http://zelenaucionica.com/ti-se-neces-secati-sine/