Moderne mame

majčinstvo iz naše perspektive

„Brodom“ kroz avanturu zvanu SELIDBA – Moderne mame

Поставите коментар

Deca uživaju u navikama. Navikama da ručaju u određenom periodu, kupaju se, spavaju. Ne vole kad im se poremeti svakodnevnica, kad promene mesto spavanja, pa i mesto stanovanja. Jedina sreća u celoj našoj priči jeste što smo u istom kraju, nema menjanja vrtića, društva, parkova, okoline. Ali je svakako ovo veliki stres za sve nas. Ja nisam mogla dozvoliti sebi da dočekam dan selidbe i da joj kažem „mi sad idemo da živimo na drugo mesto“.

Smatram da je za sve važna psihička priprema koju ćete prilagoditi vašoj situaciji i pre svega detetu.

Napomena: dete o kom ću govoriti u daljem tekstu ima 2 godine.

Deca vole avanture, vole kad su aktivni i kad su roditelji uključeni u neke njihove igre, tako da sam je još pre par nedelja probudila za vrtić i dok smo se protezale i mazile u njenom krevetu rekla sam joj da bih mnogo volela da krenemo u jednu avanturu zajedno. Da ćemo da osmislimo celokupnu priču i uključimo tatu i Nastasju. Pitala me je da li možemo da idemo u tu avanturu brodom, a ja sam joj rekla da uvek možemo da zamislimo naš brod, obojen našim bojama. Naša avantura je bila baš ta selidba.

Putovanje kroz sve pripreme je sjajno prihvatila jer sam pokušavala da je uključim u sve što radim. Imala je svoju kutiju u koju je pakovala ono što ona nosi na naše bespovratno putovanje.

A s vremena na vreme sam joj ponavljala da idemo na jedno mesto blizu nas, da ćemo živeti u drugačijim prostorijama i da će dobiti svoj novi princeza krevet, da će imati potpunu slobodu da u novom prostoru složi stvari kako ona želi i kako smatra da treba da stoje. Jedva je čekala da krenemo na taj put. Tata je bio glavni vozač koji je skakutao na sedištu auta i govorio „evo ih talasi, pazite se“ Veselo se smejala u svom sedištu i pomerala levo-desno, kao da stvarno putujemo brodom. Držala je svoje ćebence u rukama i govorila tati da pazi kako joj ćebence ne bi upalo u vodu. Nastasja je umirala od smeha svom uzoru koji je zaista delovao oduševljen celom situacijom. Svi smo zajedno maštali i super se provodili.

Njihova soba je skoro isto opremljena kao u staroj kući i primetala sam da im to prija jer stalno tamo odlaze i provode veliki deo dana.

Međutim nuspojave cele situacije su:

pitanja „kad ćemo kući?“ i nervoza u neograničenim količanama.

Kratko je bila oduševljena novim krevetom, ali je ubrzo nastavila besciljno da hoda po kući jer to nije njena teritorija. Mogu reći da je posle par dana bila dosta bolja i da se polako adaptirala, dok je Nastasja(10 meseci) počela ponovo da se budi noću. Pokušala sam da maksimalno ispunim vreme koje provodimo u kući kako bih im skretala pažnju, ponašala bih se isto i isto bismo provodile vreme, nastavile sa svim ostalim rutinama čim smo uspeli da se sredimo i spakujemo. Vreme čini svoje i ubrzo se i sami naviknu kao i mi „veliki“.

Neka dete oseti da je korisno i da vam pomaže, dozvolite da stvari stoje na možda nedozvoljenim mestima samo ako dete to želi.

I neka vas ne demorališu njihove reakcije ,ako ste dali sve od sebe, ako ste uključili svoje dete u pripreme, pakovanje, pa i slaganje stvari u novom domu. Dozvolite im da vam pokažu šta žele, dozvolite im da plaču bez razloga i zagrlite ih. Pokažite im da ih razumete i da je sve ovo i za vas novo.

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno isključivo uz dozvolu autora.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s