Moderne mame

majčinstvo iz naše perspektive


Поставите коментар

„Brodom“ kroz avanturu zvanu SELIDBA – Moderne mame

Deca uživaju u navikama. Navikama da ručaju u određenom periodu, kupaju se, spavaju. Ne vole kad im se poremeti svakodnevnica, kad promene mesto spavanja, pa i mesto stanovanja. Jedina sreća u celoj našoj priči jeste što smo u istom kraju, nema menjanja vrtića, društva, parkova, okoline. Ali je svakako ovo veliki stres za sve nas. Ja nisam mogla dozvoliti sebi da dočekam dan selidbe i da joj kažem „mi sad idemo da živimo na drugo mesto“.

Smatram da je za sve važna psihička priprema koju ćete prilagoditi vašoj situaciji i pre svega detetu.

Napomena: dete o kom ću govoriti u daljem tekstu ima 2 godine.

Deca vole avanture, vole kad su aktivni i kad su roditelji uključeni u neke njihove igre, tako da sam je još pre par nedelja probudila za vrtić i dok smo se protezale i mazile u njenom krevetu rekla sam joj da bih mnogo volela da krenemo u jednu avanturu zajedno. Da ćemo da osmislimo celokupnu priču i uključimo tatu i Nastasju. Pitala me je da li možemo da idemo u tu avanturu brodom, a ja sam joj rekla da uvek možemo da zamislimo naš brod, obojen našim bojama. Naša avantura je bila baš ta selidba.

Putovanje kroz sve pripreme je sjajno prihvatila jer sam pokušavala da je uključim u sve što radim. Imala je svoju kutiju u koju je pakovala ono što ona nosi na naše bespovratno putovanje.

A s vremena na vreme sam joj ponavljala da idemo na jedno mesto blizu nas, da ćemo živeti u drugačijim prostorijama i da će dobiti svoj novi princeza krevet, da će imati potpunu slobodu da u novom prostoru složi stvari kako ona želi i kako smatra da treba da stoje. Jedva je čekala da krenemo na taj put. Tata je bio glavni vozač koji je skakutao na sedištu auta i govorio „evo ih talasi, pazite se“ Veselo se smejala u svom sedištu i pomerala levo-desno, kao da stvarno putujemo brodom. Držala je svoje ćebence u rukama i govorila tati da pazi kako joj ćebence ne bi upalo u vodu. Nastasja je umirala od smeha svom uzoru koji je zaista delovao oduševljen celom situacijom. Svi smo zajedno maštali i super se provodili.

Njihova soba je skoro isto opremljena kao u staroj kući i primetala sam da im to prija jer stalno tamo odlaze i provode veliki deo dana.

Međutim nuspojave cele situacije su:

pitanja „kad ćemo kući?“ i nervoza u neograničenim količanama.

Kratko je bila oduševljena novim krevetom, ali je ubrzo nastavila besciljno da hoda po kući jer to nije njena teritorija. Mogu reći da je posle par dana bila dosta bolja i da se polako adaptirala, dok je Nastasja(10 meseci) počela ponovo da se budi noću. Pokušala sam da maksimalno ispunim vreme koje provodimo u kući kako bih im skretala pažnju, ponašala bih se isto i isto bismo provodile vreme, nastavile sa svim ostalim rutinama čim smo uspeli da se sredimo i spakujemo. Vreme čini svoje i ubrzo se i sami naviknu kao i mi „veliki“.

Neka dete oseti da je korisno i da vam pomaže, dozvolite da stvari stoje na možda nedozvoljenim mestima samo ako dete to želi.

I neka vas ne demorališu njihove reakcije ,ako ste dali sve od sebe, ako ste uključili svoje dete u pripreme, pakovanje, pa i slaganje stvari u novom domu. Dozvolite im da vam pokažu šta žele, dozvolite im da plaču bez razloga i zagrlite ih. Pokažite im da ih razumete i da je sve ovo i za vas novo.

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno isključivo uz dozvolu autora.

Advertisements


Поставите коментар

Ne možete vi voleti moje dete više od mene – Moderne mame

Helou društvo. Ne znam koliko vas je upućeno, ali često na svom insta i fb profilu ubacujem slike mojih devojčica i pišem neke kilometarske opise. Juče sam ubacila sliku gde sam mlađu devojčicu spustila na sto dok je spavala, a starija se igrala tu u prostoriji. Slikala sam ih i nakon toga prebacila Nastasju u krevetac i igrala se s Mašom. Na insta sam ubacila sliku i pisala o Mašinom igranju u kuhinji gde mi se u komentaru javila mama koju ne poznajem i počela da mi deli svoje savete kako ja zaboga ne treba tu da držim svoje dete i kako pogrešnu sliku dajem mamma koje me prate u velikom broju. I ono što ja imam da kažem:

9c208cafa11de2fe632a80a1ba4fc2e1

Ja sam u stvari jedna totalno nesavršena mama/žena koja se trudi biti savršena svojoj deci, ali mi to nikad ne uspeva, jer često se tu proturi neka greška, koja se ne ponovi, ali je ipak učinjena. Ja nisam idealna, niti smatram sebe idealnom. Lepo je ako baš vi imate takvo mišljenje o sebi. Ja sam prosto žena koja greši, koja ne zna sve i kojoj treba odmor i san. Nastasja je zaspala danas, spustila sam je tu gde jesam i malo posle toga prebacila u krevetac gde je nastavila da spava još sat vremena. Ne zavisim od instagram-a i fb, ali vaše poruke su mi dale vetar u leđa da pišem i delim naš život sa vama. Mi ne živimo u Srbiji. U stvari smo veoma daleko od Srbije i ljudi u Srbiji i mentaliteta u Srbiji. Nikad nikome nisam dozvolila da zabada nos u moj odnos prema deci. Počevši od moje mame da se razumemo. Ne ciljam na svekrvu. 😂 Nikad nikome ne delim savete dok mi neko isti ne zatraži. Veoma su retki slučajevi gde nekome kažem „to bi trebalo tako i tako, ovo je pogreśno, ne radi to“ I to obično radim s ljudima koje poznajem dug niz godina. Ja sam otvorena za svaku komunikaciju s vama, drage mame koleginice, ali vas isto tako molim da pokažete poštovanje prema meni kao živom biću, da mi date moj mir i slobodu da pišem o svemu bez da očekujem hrpu komentara ispod koji su samo osuda i ništa više. Nemojte govoriti nekoj majci nešto što vi ne biste voleli da čujete. Ja sam inače veoma promišljena i obazriva. Mogu to otvoreno reći jer sam sigurna da je tako. Ali ne bolesno obazriva. Prvi put kada je M pala plakala sam 5 dana. Nisam mogla doći sebi i nisam smela nikome da kažem, jer smo mi žene tako odvratna bića da nekad pomislim za ove muškarce da su neizmerno divni. Posle sam shvatila da nisam ni prva ni poslednja. Znate ja često pobegnem u šetnju potpuno sama. Pobegnem i na kafu sa drugaricama. I vežbam i imam vreme za sebe. I moj muž ostane sam s njima dok ja odmorim moj mozak od vriske i cike. I vratim se kući. Srećna, zadovoljna, regenerisana, ponovo nasmejana i posvećena svojoj deci. Da bi deca bila srećna i zadovoljna mora i mama biti. I znate, često im da bih otišla u wc pustim crtani i dam telefon u ruke iako znam da možda to nije okay. I često, nesvesno ugrozim njihovu bezbednost. Često odustanem od upornog ubeđivanja da nešto nije okay i dozvolim im da se igraju sa tom nedozvoljem stvarčicom u kući, jer se jednostavno umorim. Često uopšte ne pospremim igračke i cela kuća mi bude u kršu jer ja moram da odspavam zajedno sa njima. Da, mnogo mi je bitnije da ostanem na nogama nego da se baš sve cakli. Često… Lažem, jebeno, svaki dan sam nesavršena i nižem greške i ponosna sam nemajka svojoj deci. Toliko sam nemajka da na kraju tog dana moje ruke budu potpuno zauzete jer ona, bez obzira na moju lošu stranu i bez obzira što nisam kao neka druga majka pritrči meni u zagrljaj i kaže „mama, pevaj“. I čak sam i tu neizmerno loša, ali sam njoj baš takva najbolja. I znate šta, mama mnogo bolje od Leontine peva onu pesmu „ćuti svete, neka spava dete, nema nigde veće svetinje“- Znam. Čuvam ja te moje dve svetinje. Ne dam da vi ili bilo ko drugi ruši naš mali svet koji mama utiša svako veče kada deca treba spavaju. Ne sedite vi pored njih dok imaju temperaturu i strepite da li će biti veća. U stvari, vas boli briga. Mene ne. I zato ne brinite ni za njihovu bezbednost niti odnos koji gradimo. Ono vreme koje ćete potrošiti da nekog ponizite i date do znanja da je loša osoba, majka potrošite na vaše dete. Biće vam zahvalno. 

Like stranicu Mother of two girls, Maša and Nastasja

 

Autor: Katarina Prokić

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

 


Поставите коментар

,,Postavi mi dijagnozu preko FB“ mame – Moderne mame

Internet i društvene mreže imaju mnogo prednosti, ali ne znaju svi pravilno da ih iskoriste. I baš tako je nastala ova vrsta mama i možemo reći da su one neka neželjena dejstva 21.veka.

mama-beba-kompjuter-480x240

 

 

Postaneš tako mama jednog lepog i sunčanog dana , nalaziš se u bolnici, ali veoma je bitno da u grupi pitaš „žene, majke, kraljice“ šta smeš da popiješ protiv bolova. To što si okružena stručnim osobama nema veze, jer šta oni znaju. Ko je još lekarima verovao i kakvo je to njihovo  školovanje bez iskustva. Šta ginekolog zna i ko će te bolje razumeti od „žene, majke, kraljice“ koja se porodila i pretrpela silne muke. Sa njima moraš da podeliš svoj porođaj od početka do kraje, jer su one prošle kroz to i razumeće te i moći da ti kažu kako da te ogromne bolove umanjiš, jer one znaju sve moguće lekove protiv bolova i njihova neželjena dejstva i tačno će znati šta baš tebi odgovara.

Kad dođeš kući, prođe neko vreme i bebin pupak ti izgleda čudno obavezno postavi pitanje u grupu “ ej, žene, šta vi misli te, dali je ovo okej?“ Bez slike ništa, jer kako da one iskusne žene budu sigurne da je sve okay kad nisu videle sliku.

Onda sledi:

  1. ,,Draga moja ništa ti nebrini tako je bilo i kod mog Radoslava to je sve normalno.
  2. ,,Šta se brineš? Tako treba, draga. Namaži mu to, to i to. Priroda, provereno!“

(pravopisne greške su namerne)

I nađe se tu neka pametna koja napiše “ Hej, neodgovorna ženo, polazi kod lekara!“

Kad završimo sa pupkom i sve prođe super ili dođe do neke infekcije idemo dalje i ne odustajemo od FB lečenja.

Osipi, genitalije, crvenilo, pečati, boginje ili ne, šta mazati, koliko puta, kada, kako, gde… Slike pršte na sve strane, komentari, saveti, sve stručnije mame se javljaju, pružaju utehe, postavljaju dijagnoze, daju terapiju, samo što latinske nazive ne napisaše.

Lekari cepaju diplome svaki put kad vide njihove komentare, jer se zapitaju kako je moguće da su toliko stručnije, a imaju samo diplomu MAME.

Kako ne znaju da se znanje stiče tog trenutka, još ako rodiš 2,3 , postaješ vrhunski specijalista iz svih oblasti.

 

Naravno da se sprdam na račun svih vas koje ste bilo kad postavile neku sliku uz pitanje „šta je ovo?“, a još više se sprdam i rado ismevam ove odvratne žene koje slikaju svoje sekrete, uloške, toalet papira i ekstremno se sprdam sa adminima koji to objavljuju.

 

FACEBOOK JE DRUŠTVENA MREŽA GDE JE MNOŠTVO NEEDUKOVANIH, UTRIPOVANIH ŽENA IZMEĐU OSTALOG. SAVETE TRAŽITE OD LEKARA, PRE UPOTREBE LEKA PITATE LEKARA. FACEBOOK NIJE DOM ZDRAVLJA, NIJE BOLNICA, NIJE SAVETOVALIŠTE. ČAK I AKO NAIĐETE NA NEKOG LEKARA U TIM GRUPAMA POTPUNO SAM SIGURNA DA VAM NEĆE POSTAVITI DIJAGNOZU I PREPORUČITI NEKI LEK.

Autor: Katarina Prokić

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

 


Поставите коментар

Priča jedne doktorke: ,, Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se.“

Novosađanka Nataša K. Š. nedavno je na svom Fejsbuk profilu objavila emotivan status koji pokazuje kako žive ljudi a prvenstveno trudnice i majke u Srbiji i pokušala da odgovori na pitanje – koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?

o-WHAT-NOT-TO-DO-WHEN-YOURE-SAD-facebook

U nastavku, Natašin status prenosimo vam u celosti:

– Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se.

Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala”.

“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.

“Milica”, kaže jedva čujno..

“Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.

“Odavde”, kaže, “tu sam se udala”.

“Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?”, pitam.

“Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se”, priča.

Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

“Milice, koga imaš? Brata, sestru?”, upitam.

“Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala”, kaže.

“I, je l’ ti lep muž?”, pokušavam da se našalim.

“Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.

Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.

“Znate”, nastavlja… “Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”

“Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.

“Hajde Milice, najjače što možeš, napni se.”

Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.

“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže.

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.

“Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita.

“Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.

“Lepa je doktorka, stvarno je lepa”.

“Jeste, Milice, lepa…”

Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

“Milice, jesi li gladna, žedna?”

“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmeh.

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek.

“Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?”

“Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.

“Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim…”

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.

Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.

Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.

“Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.

“Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele.”

Nameštam osmeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.

Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali…

“Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.”

“Hvala, hvala…”

A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja…

Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

“Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.”

“Hvala, hvala…”

A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja…

Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

Izvor: http://www.mamaibeba.com/

http://www.mamaibeba.com/zabava-2/vesti/prica-doktorke-ganula-srbiju-koliko-je-stvarno-surova-nasa-realnost/


Поставите коментар

Kako preživeti Mašu? – Moderne mame

Još pre nego što sam postala mama govorila sam o tome, tačnije planirala odnos koji ću imati sa svojim detetom i sistem kojim ću se voditi prilikom vaspitanja. I bilo je tu svakakvih teorija koje sam podržavala o kojima neću sada, jer me sramota. 😀

Pretežno sam podržavala sve ono što danas ne podržavam i definitivno ništa ne treba planirati unapred niti o nečemu tako ozbiljnom govoriti pre nego što dođu ti trenuci.

Mogu reći da imam poprilično aktivno dete, da ne kažem nemoguće u nekim trenucima. 😀 Znaam, svaka mama misli da je njeno dete „najgore“ u smislu da je samo ona napaćena i samo ona mora da trčkara 24 sata dnevno. I ja sam kao svaka. 😀 Zaista se nekad osećam ekstremno umorno psihički i fizički i jedva čekam da zaspi kako bi sela za komp i izjadala se svim mogućim drugaricama koje bi mogle da me skontaju.

Doduše ima trenutaka kada je divno dete, a ima i onih kada mama čupa i ovo malo kose što ima na glavi. 😀

Maša… Nisam razmišljala o crtaću Maša i meda onog trenutka kada sam joj dala ime. Niti sam zamišljala da bih mogla da imam istu Mašu iz crtaća! I prava je Maša, koja je u stanju da napravi 101 glupost u toku dana, da ispita svaki ćošak kuće i svaki predmet koji joj je na dohvat ruke pokuša ili stavi u usta. Ona je Maša koja pada i ustaje 500 puta u roku od dva sata, Maša koja je u stvari divno dete sa kojim nemam velikih problema sem te preterane aktivnosti, tog nečeg vrckastog što ima u sebi, sem te neke radoznalosti, tvrdoglavosti, teranja inata. Ima tu malo i genetike, a malo i onoga da je prosto MAŠA.

20885083_1914202162239161_800424965_n

Fotografije je privatna i ne sme se preuzeti bez dozvole autora.

Moja borba sa Mašom traje non stop, izuzetak su trenuci kada spava. Dakle dva sata dnevno i 10, 11 u toku noći.

Nekad se pitam da li sam neki vanzemaljac koji uspe da toleriše svaku glupost i sa tim se bori na jedan smiren način. Bar je tako za sada. I tako traje 17 meseci. Ne baš celih, ali hajde da uzmemo u obzir ceo njen kratak život na ovoj planeti Zemlji.

Jedan naš dan i moj odnos i borba sa Mašom

9:00

Maša iz svog kreveta skače u moj/naš.

Mamamamamamama – baš tako zvuči. Razumete sigurno.

-Mama, ajde!

Jedno oko otvoreno, drugo zatvoreno, jedan deo duše spava, drugi je uspela da razbudi.

-Hajde, hajde, idemo u WC prvo. Umivanje, pranje zubića…

Dok se umivam, ona ponavlja: ,, Mama, teeth “  Ona je jedno čudnovato dete koje malo priča i pored tog malo izmeša par jezika. Iz Srbije smo, ali ne živimo tamo, da se razumemo. Da ne bude da joj previše puštam muziku i crtaće na engleskom i da me odmah proglasite neemajkom godine. 😀

Nakon što smo obavile sve neophodno u WC krećemo da se oblačimo.

Mama bi inače bila 24 sata dnevno u pidzami, ali mama mora da se potrudi da nešto pametno nauči svoje dete. 😀

Oblačimo pidzamu jedvaaaa, vriska, cika, ne da, beži, trči, lomi, krši. Haos!

Tata se već probudio i Maša nastavlja sa svojim smaranjem dok mama sprema doručak. Ako tata ide na posao, onda to obavljamo zajedno. Možete zamisliti? Ne. Opisaću vam – posle toga moram da obavljam generalno raspremanje kuhinje, jer hrane bude svuda.

-Vreme je za doooručak!

Maša je velika i doručkuje sa nama. Ne, u stvari nije dovoljno velika, ali je mnogo smirenija i mnogo lepše doručkuje kad je to porodično.

Završava doručak pre nego što ga je počela, odlazi u dnevnu. Čujem buum, tras. Trčim i vidim kako prosipa igračke i pokušava da ih raširi po celoj sobi. I ne, ne urlam, dolazim do nje i objašnjavam.

-Mašo, razumem da želiš da se igraš, ali to se tako ne radi. Sa igračkama moraš pažljivo kako se ne bi oštetile i onda nećeš moći da se igraš. Zajedno ćemo to složiti, važi?

Hajde, kad si zapela. Ubaci dve, tri igračke i ajde zdravo.

Šta je sledeće? Daljinski! Grabi ga sa obe ruke i trči ka WC. Ah ta njena potreba da ubacuje stvari u WC šolju. Zatvaram vrata kupatila i objašnjavam: ,, Nije okay da to radiš. Daljinski treba da stoji pored TV, dobro znaš da nam to služi kako bismo pustile onu super muziku uz koju svaki dan igramo. Ako ga baciš nećemo moći. Razumeš to?“

Bacanje na pod, histerija, vriska, zamišljam komšije kako uleću sa rečenicom ,, Pa zašto je maltretiraš?“, a ja joj samo oduzela predmet koji nije za nju. Povlačim se u dnevnu (pošto se cela scena odigrala u hodniku), ona završava sa svojim ispadima i dolazi do mene.

,,Ovo što si sada uradila, uopšte nije lepo i ja znam da ti to razumeš i da se ovo neće ponoviti.“

Ne registruje ono što pričam, ali sam uporna. Puštamo muziku uz pomoć daljinskog koji je htela da uništi. ,, Evo za šta ovaj predmet služi, da si ga bacila ne bih mogla da pustim muziku. Razumeš me?“

Maša:  ,,Ne, mama.“ Okay…

Puštamo muziku, igramo, skačemo, crtamo i vreme prolazi. Posle toga idemo napolje na kratko i vraćamo se da spremamo ručak. Nosimo loptu i dolazimo do parkića koji je pun dece. Maša ih gnjavi, baca i šutira loptu, ljuljamo se zajedno, tobogan, eventualno pesak, trčimo, uživamo i vreme ističe.

Spremamo ručak zajedno i nekad ručamo samo nas dve, a nekad je tu i tata. Nakon toga poslastica – sika.

Reakcija: ,,Mmmm,mama“

U fazonu, ovaj ručak je bljak u poređenju sa ovim slatkišem. 😀

Obično tu obavljamo dnevno spavanje koje traje 2+ sata. Nekad legnem sa njom, a nekad za početak rasklonim sav napravljen krš.

Onda ustajanje, presvlačenje, igranje sa tatom i tu obično bude mir. Mir u smislu da ne pravi neke konkretne gluposti, ali zato brblja i umara psihički. Nekad se pitam jesam li normalna kad kažem da me moje dete umara psihički? 😀 Ali samo moram da budem realna.

To izgleda ovako:

-Mammamama, tatatatata, ajdee, hoću, neću, da, ne, daj.

Ponavlja non stop tako da uopšte ne možeš da razumeš šta hoće, šta neće, šta da, šta ne. 😀 Ali pravimo se malo blesavi i komuniciramo tako s njom.

Ponovo šetnja. Mama odmara mozak i čačka fon dok se tata bori sa Mašom. Dolazimo kući pred večeru, večeramo, kupamo se. Maša želi sama, hvata sve moguće šampone, trljamo vrat, leđa, stomak, brčka se, patkice su tu, kao i ostale omiljene igračke. I sklanjamo svu onu penu sa njenog malog i nežnog tela. Češljanje, oblačenje, sisanje i kraaaaj. Dan je završen. Maša spava, a mama i tata puštaju film ili zajedno prepričavaju sva današnja dešavanja i beleže sve njene bisere i ispade.

I nekad, bez obzira što sam sigurna da spava čujem njenu vrisku i njeno brbljanje. I na sve to se pitam kako je moguće da ona toliko priča, a kaže meni „Mama, ćuti.“ Zar ne bih ja odavno trebala za izgubim ovo strpljenje i smirenost? 😀

I šta, ona meni nedostaje!? Ja sam luda! Ne, ja sam mama. Ja sam mama jedne Maše koju treba izdržati i uz koje izdržavanje ja tako uživam. Uživam u njoj čak i kad je preaktivna, uživam da “ pričam sa njom “ i da joj pričam. Volim što sam izgradila baš takav odnos sa njom i što me njena histerija, bacanje i preaktivnost ne dovode do ludila i stanja o kom su mi pričali.

Govorili su: ,, Videćeš, moraćeš ti da pripremiš prut, mora se to tući po guzi, ima da ti se penje na glavu, poludećeš, moooraš je tući, mooraš!“

Ne, ne moram. Moram komunicirati sa svojim detetom, moram joj objašnjavati, moram biti strpljiva, smirena, moram biti autoritet, ali taj autoritet ne želim da postignem batinama, nego pričom i ona će jednog dana kada bude dovoljno velika znati da shvati da je moje NE, zaista NE.

Moja poruka mamama koje imaju sličnu decu: Pričajte, objasnite, budite uporne i tvrdoglave baš kao i oni. Ako nešto nije dozvoljeno onda nije i tu se priča završava, bez potrebe za udaranjem po guzi.

P.S. Seka nam je stigla pre 2 nedelje. Kad se malo uhodamo i ode nam ova pomoć zvana – moja mama pisaću o tome kako izdržavam, ako budem živa. 😀

Autor: Katarina Prokić


Поставите коментар

Znate šta, dragi gosti, brižni, nasmejani i raspoloženi – Moderne mame

Znate ovaj trenutak kada se porodite i kada posle par dana dođete kući i ugledate mnoštvo nasmejanih lica koji su došli da podele sreću sa vama. Mnoštvo osoba koji su došli očekivaću spektakularan doček, doručak, ručak, večeru, vašu pažnju, pažnju vašeg muža. I ne, uopšte nema veze što još niste ni blizu oporavka, oni su došli.


I šta ti, zaboga, radiš u sobi!? 

Imaš goste i od tebe se očekuje da nasmejana SEDIŠ sa njima i pričaš. I ne, nema veze što je nemoguće da sediš i što ti potreban odmor – MORAŠ!

I zašto moraš da dojiš dete baš u sobi, sama? Zašto im ne praviš društvo i zašto POBOGU nisi sa njima!?

Ne, to što si se ti povukla u sobu kako bi dobila 15 minuta odmora, njih neće sprečiti da krenu za tobom i uskrate ti i to malo mira.

,,Jaoj, preslatka je. Moram da je pomazim. Kako si lepa. Na koga li liči? Izvini, a zašto je tako držiš? To je pogrešno. Moram da ti kažem.“

Okay… Dalje?

,, O Bože, pa sedi s nama bre. Gde ćeš tamo opet? Slobodno joj daj ovde da sisa.“

-Ali ona želi da spav…

Ne, ne uspeš ni da izgovoriš već imaju komentar.

,, Aha, pa dobro, neka zaspi ovde. Evo, ja ću je držati.“

-Neka, hvala, ja bih ipak da odemo u sobu.

,, A žao mi je, razumem da ti je bio malo teži porođaj, ali ne treba da pravite toliku frku oko toga. Pa šta, mnoge žene su prošle i gore, pa su se oporavile.“

-Pa šta!?

Znate šta, dragi gosti, brižni, nasmejani i raspoloženi, već odavno je bilo vreme da naučite neku osnovnu kulturu koju treba da poštujete, iako to još uvek niste savladali nikad nije kasno.

Jasno mi je da je svima vama bajno i sjajno i raspoloženi ste da lutate, gostujete, smejete se, razgovarate i uživate, ali postojim i ja, odvratna, nadrndana i neraspoložena žena koja se porodila pre svega par dana i ŽELI, ZASLUŽUJE I ZAHTEVA svoj mir i odmor.

Sasvim je logično da svi vi znate mnogo bolje da je držite, nosite, sasvim je logično da biste je svi vi mnogo bolje dojili, ali mene NE zanima vaša logika!

Imajte više razumevanja za nas, tek porođene, neuhodane, izgubljene, lude, nadrndane žene, majke i za naše dete/decu, pa i celokupnu porodicu.

Dobro ste nam došli za jedno par meseci, sada je ovo nešto previše nepristojno i to što ste bliža rodbina ne daje vam za pravo da uletite bez da ste nas pitali da li smo slobodni i raspoloženi da primimo goste.

U potpisu neka tamo isfrustrirana žena.

Izvor: http://www.modernemame.wordpress.com

 


Поставите коментар

Kako se boriti sa krizom u braku nakon porođaja? -Moderne mame 

Da. Idila. Ona leži na ležaljci, on je pored nje, uživaju u suncu, mirisu mora i koktelu. Ima li šta lepše? Uveče izlasci, žurke. Ma odmor. I oni se vole. Jedno drugom su centar sveta. I sa odmora su poneli mali poklončić. Ona ga je ponela u svom stomaku.

Par meseci kasnije…

Njemu ništa nije jasno. Ko je ova žena?? Ako si rekao „ne“ zašto si rekao ne i zašto nisi rekao „da“. Ako si rekao „da“, – „Štaaa!?“. Da. Njoj hormoni divljaju. Nije sva svoja. Ali, on je njen muškarac i on će joj biti podrška, biće uz nju i razumeće stanje u kom se nalazi. Ona će biti majka njegovog deteta i ako ona može da žrtvuje svoje telo, može i on koji put da se ujede za jezik. Da. Pravi muškarac.

Najvažniji dan…

Ona je postala mama. On je postao tata. Srećni su i umorni. Ona od porođaja, a on od brige. Sve je ok i sad kreće nova epizoda u njihovim životima. On već ima sliku kako to sve izgleda: on drži slatku, plavu, loknastu devojčicu, ona se smeši. ona ih gleda iz daljine, savršene linije, savršene frizure, savršene šminke. Svi se smeju i izgledaju kao sa razglednice. Maaaaa stvaarnooo?

I žurka počinje...

Mama je preumorna. Da, tata je tu, radi sve sa njom. Ali, tata nije mama, tata nema sisu, tata nije nosio dete 9 meseci u stomaku. Beba prepoznaje majčin miris, majčinu toplinu. Koliko god pokušavao da je zameni i odmeni- tata nije mama. Uostalom, tata brine o drugim stvarima. Brine da li je njegov sadašnji posao dovoljno dobar. Da li može obezbediti dovoljno sredstava da mama i beba imaju sve potrebno? Da li je on dovoljno dobar za sve to što ima i da li će se pokazati kao dobar otac? I naravno. Kada će se vratiti ona žena koju sam nekada poznavao?? Ha! A on je mislio da će se njeni hormoni smiriti kad se porodi. E pa, dragi, sačekaćeš još malo. 

Mama kao mama. Znate već njene dužnosti. Nahrani, presvuci, uspavaj, skuvaj, operi, usisaj… Mama više nema vremena za tatu. Suviše je umorna. 

I tata to vidi. Umoran je i on. Uveče, mama prigrli svoj jastuk, tata zaspi gledajući joj u leđa. Nema više onog odnosa i one prisnosti. Obaveze su ih odvukle svakog na svoju stranu. Da, to se baš često dešava ljudima. Ali…

                Kako se sa tim boriti??

Nema tu nekog recepta. Kada dobijete dete, naravno da više jedno drugom niste centar sveta. To je sasvim normalno. Ali.. ali… Ne treba da postanete stranci. Takve stvari se rešavaju razgovorom. I ako nemate snage uveče da se pomerite, zaspite zagrljeni, uhvatite se za ruke, te malene stvari se ne smeju izgubiti. Pričom rešite sve probleme. Neka baka čuva bebu na 2 sata, a vi izađite na večeru, u šetnju, u bioskop. Dete treba da vas zbliži, ne da vas udalji. Verujte da se ovakve stvari dešavaju vrlo često i da nije čudno da se ljudi pogube nakon dobijanja deteta. Sve je to normalno. Samo, potrudite se da se ne izgubite. Svakom detetu trebaju oba roditelja. 
Autor: Sara Petrović