Moderne mame

majčinstvo iz naše perspektive


Поставите коментар

„Brodom“ kroz avanturu zvanu SELIDBA – Moderne mame

Deca uživaju u navikama. Navikama da ručaju u određenom periodu, kupaju se, spavaju. Ne vole kad im se poremeti svakodnevnica, kad promene mesto spavanja, pa i mesto stanovanja. Jedina sreća u celoj našoj priči jeste što smo u istom kraju, nema menjanja vrtića, društva, parkova, okoline. Ali je svakako ovo veliki stres za sve nas. Ja nisam mogla dozvoliti sebi da dočekam dan selidbe i da joj kažem „mi sad idemo da živimo na drugo mesto“.

Smatram da je za sve važna psihička priprema koju ćete prilagoditi vašoj situaciji i pre svega detetu.

Napomena: dete o kom ću govoriti u daljem tekstu ima 2 godine.

Deca vole avanture, vole kad su aktivni i kad su roditelji uključeni u neke njihove igre, tako da sam je još pre par nedelja probudila za vrtić i dok smo se protezale i mazile u njenom krevetu rekla sam joj da bih mnogo volela da krenemo u jednu avanturu zajedno. Da ćemo da osmislimo celokupnu priču i uključimo tatu i Nastasju. Pitala me je da li možemo da idemo u tu avanturu brodom, a ja sam joj rekla da uvek možemo da zamislimo naš brod, obojen našim bojama. Naša avantura je bila baš ta selidba.

Putovanje kroz sve pripreme je sjajno prihvatila jer sam pokušavala da je uključim u sve što radim. Imala je svoju kutiju u koju je pakovala ono što ona nosi na naše bespovratno putovanje.

A s vremena na vreme sam joj ponavljala da idemo na jedno mesto blizu nas, da ćemo živeti u drugačijim prostorijama i da će dobiti svoj novi princeza krevet, da će imati potpunu slobodu da u novom prostoru složi stvari kako ona želi i kako smatra da treba da stoje. Jedva je čekala da krenemo na taj put. Tata je bio glavni vozač koji je skakutao na sedištu auta i govorio „evo ih talasi, pazite se“ Veselo se smejala u svom sedištu i pomerala levo-desno, kao da stvarno putujemo brodom. Držala je svoje ćebence u rukama i govorila tati da pazi kako joj ćebence ne bi upalo u vodu. Nastasja je umirala od smeha svom uzoru koji je zaista delovao oduševljen celom situacijom. Svi smo zajedno maštali i super se provodili.

Njihova soba je skoro isto opremljena kao u staroj kući i primetala sam da im to prija jer stalno tamo odlaze i provode veliki deo dana.

Međutim nuspojave cele situacije su:

pitanja „kad ćemo kući?“ i nervoza u neograničenim količanama.

Kratko je bila oduševljena novim krevetom, ali je ubrzo nastavila besciljno da hoda po kući jer to nije njena teritorija. Mogu reći da je posle par dana bila dosta bolja i da se polako adaptirala, dok je Nastasja(10 meseci) počela ponovo da se budi noću. Pokušala sam da maksimalno ispunim vreme koje provodimo u kući kako bih im skretala pažnju, ponašala bih se isto i isto bismo provodile vreme, nastavile sa svim ostalim rutinama čim smo uspeli da se sredimo i spakujemo. Vreme čini svoje i ubrzo se i sami naviknu kao i mi „veliki“.

Neka dete oseti da je korisno i da vam pomaže, dozvolite da stvari stoje na možda nedozvoljenim mestima samo ako dete to želi.

I neka vas ne demorališu njihove reakcije ,ako ste dali sve od sebe, ako ste uključili svoje dete u pripreme, pakovanje, pa i slaganje stvari u novom domu. Dozvolite im da vam pokažu šta žele, dozvolite im da plaču bez razloga i zagrlite ih. Pokažite im da ih razumete i da je sve ovo i za vas novo.

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno isključivo uz dozvolu autora.

Advertisements


Поставите коментар

Adaptacija dece u jaslicama – Moderne mame

Polazak u jaslice je velika životna promena i za dete i za vas. To je najčešće prvo odvajanje deteta i roditelja i nije nimalo lak ni za dete ni za roditelje ni za vaspitače ali jedino zajedničkim naporom i saradnjom dete ce uspešno proći kroz proces prilagodođavanja, nakon toga će se najpre kod njega, zatim kod vas pa i kod nas javiti jak osećaj ponosa i zadovoljstva.

Children are reading

KADA TREBA ODLOŽITI POLAZAK DETETA U JASLICE?

  • ako ste se upravo preselili u nov stan
  • ako vam se upravo rodila beba
  • ako je dete duži vremenski period imalo zdravstvenih problema
  • ako u porodici ne postoji usklađen stav o tome da li dete treba da ide u vrtić ili ne.

Tada najpre treba prevazići ove postojeće probleme pa onda krenuti u jasle.

KAKO DA DETETU OLAKŠAMO POLAZAK U JASLE?

  • Ne preuveličavajte značaj polaska u jasle, gledajte na to kao na neku normalnu stvar u životu deteta, ne pričajte stalno o tome.
  • ne pretite jaslama
  • ne pokazujte uznemirenost, tugu, strah, ali ni preteranu radost. Objasnite detetu da su jasle njegov „posao“.
  • ne dozvolite da ga u periodu adaptacije odvode bake, deke, tetke. Učinite to baš vi. Odvojite vreme za period adaptacije.
  • kada ostavite dete u jaslama nemojte bežati da vas ne bi videlo. Tako je samo vama lakse.
  • ne produžavajte opraštanje beskonačno. Ubeđivanje i sve ostalo će samo uznemiriti dete.
  • ne govorite detetu da se vraćate brzo već mu objasnite gde idete i šta ćete raditi, poljubite dete i jednostavno krenite. Nemojte zastajkivati i okreteti se.

PRVI DAN U JASLICAMA

Bolje je da se boravak deteta postepeno produžava,da ne ostaje odmah ceo dan i ne odmah na spavanju. Jutarnji rastanak ne produžavati u nedogled. Poljubac i zagrljaj uz par toplih reči biće sasvim dovoljni. Dete će se lakše umiriti ako je roditelj smiren i odlučan. Pri dolasku po dete treba da budete tačni. Uz širok osmeh prihvatite njegov zagrljaj i prihvatite plač olakšanja. Treba ga saslušati pažljivo i strpljivo odgovarati na sva njegova pitanja.

REAKCIJA DETETA NA PROMENE MOGU BITI:

  • Plač,
  • uznemirenost,
  • preosetljivost,
  • agresivnost,
  • razdražljivost,
  • poremećaj sna, apetita, navike…

Ove reakcije su deo procesa prilagođavanja, razlikuju se od deteta do deteta i zahtevaju veliko strpljenje, podršku i prihvatanje nas odraslih.

 

SREĆAN POLAZAK MALIŠANIMA U JASLE

Autor: Marija Mašič

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.


Поставите коментар

Kako je to kad imaš ćerku/devojčicu/klasično žensko? – Moderne mame

Tekst će biti napisan na osnovu nekog ličnog iskustva, ali sigurna sam da sve mame koje imaju devojčice imaju u stvari jedno klasično žensko u kući koje treba izdržati. 😀 

cbc57b053d08ae52d06405a5bed839e8

 

Budite spremni da će u jednom periodu njenog života biti potpuno opsednuta svojim izgledom i lepotom. I ako mislite da će to biti mnogo kasnije, kada ona bude imala 10+ godina varate se! Ta faza, ti trenuci, ta opsednutost, to buđenje nečeg ženskog u njoj dolazi mnogo pre, već u drugoj, trećoj godini života.

Maša: ,,(j)esam (l)epa?“

Mama: ,,Naravno da jesi.“

Tata: ,, Naravno, prelepa si, imaš divnu kosu i najlepše okice i predivno si ispala na slici. Evo pogledaj.

Maša: ,,Hihihi.“ Onako oduševljeno i ponosno. I u fazonu „ovo može na facebook“. 😀

Imati devojčicu u kojoj je proradilo ono klasično žensko koje se 24/7 ogleda i koje nikad nema šta da obuče znači da ćete morati da je hvalite i hvalite do iznemoglosti i beskonačno puta u roku od samo 24 sata. I da nikad ne ignorišete njeno pitanje i da se oduševite nekom njenom specifičnom stilu oblačenja, pa makar to bila kombinacija poput kupaćeg kostima i čizmica.

Zamišljam kako bi nas ljudi gledali čudno kada bismo se tako pojavili, ali eto to je njoj sjajna kombinacija i razlog da stoji ispred ogledala i okreće se kako bi videla kako izgleda sa svih strana i da li je sve to perfektno. 

Volim čak i one trenutke kad joj odvežem kosu, a ona krene da je namešta i pegla rukama približavajući se njenom omiljenom stvorenju na svetu – tati i ponavljajući opet „(j)esam li (l)epa?“ A još mi nekako bude draže kad se on uživi i krene da je hvali, a ona se šepuri pored njega kao neka damica. 😀

I imati devojčicu zahteva zaista puno ljubavi, strpljenja, puno lepih reči, pažnje, 1001 kompliment dnevno , dva, tri ogledala u kući, puno novca za još novih kombinacija i ostalo prepuštam vašoj mašti.

Zvanično smo otvorili fazu “ jesam li lepa?“ i zatvorićemo je nikad, jer kod devojčica to traje ceo život, rekla bih po sebi. 😀 Čekam potrebu za šminkanjem, lakiranjem noktiju i slično. Šaljem podršku i pozdrave mamama devojčica. Znam da je nekad naporno i teško, ali je još lepše i smešnije. Uživajmo.

 

Autor: Katarina Prokić

Svako kopiranje, umnožavanje i objavljivanje članaka sa ovog bloga bez dozvole, bez obzira na razloge za takvo delo zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo, koje će biti gonjeno u skladu sa zakonom.

 

 


Поставите коментар

Kako preživeti Mašu? – Moderne mame

Još pre nego što sam postala mama govorila sam o tome, tačnije planirala odnos koji ću imati sa svojim detetom i sistem kojim ću se voditi prilikom vaspitanja. I bilo je tu svakakvih teorija koje sam podržavala o kojima neću sada, jer me sramota. 😀

Pretežno sam podržavala sve ono što danas ne podržavam i definitivno ništa ne treba planirati unapred niti o nečemu tako ozbiljnom govoriti pre nego što dođu ti trenuci.

Mogu reći da imam poprilično aktivno dete, da ne kažem nemoguće u nekim trenucima. 😀 Znaam, svaka mama misli da je njeno dete „najgore“ u smislu da je samo ona napaćena i samo ona mora da trčkara 24 sata dnevno. I ja sam kao svaka. 😀 Zaista se nekad osećam ekstremno umorno psihički i fizički i jedva čekam da zaspi kako bi sela za komp i izjadala se svim mogućim drugaricama koje bi mogle da me skontaju.

Doduše ima trenutaka kada je divno dete, a ima i onih kada mama čupa i ovo malo kose što ima na glavi. 😀

Maša… Nisam razmišljala o crtaću Maša i meda onog trenutka kada sam joj dala ime. Niti sam zamišljala da bih mogla da imam istu Mašu iz crtaća! I prava je Maša, koja je u stanju da napravi 101 glupost u toku dana, da ispita svaki ćošak kuće i svaki predmet koji joj je na dohvat ruke pokuša ili stavi u usta. Ona je Maša koja pada i ustaje 500 puta u roku od dva sata, Maša koja je u stvari divno dete sa kojim nemam velikih problema sem te preterane aktivnosti, tog nečeg vrckastog što ima u sebi, sem te neke radoznalosti, tvrdoglavosti, teranja inata. Ima tu malo i genetike, a malo i onoga da je prosto MAŠA.

20885083_1914202162239161_800424965_n

Fotografije je privatna i ne sme se preuzeti bez dozvole autora.

Moja borba sa Mašom traje non stop, izuzetak su trenuci kada spava. Dakle dva sata dnevno i 10, 11 u toku noći.

Nekad se pitam da li sam neki vanzemaljac koji uspe da toleriše svaku glupost i sa tim se bori na jedan smiren način. Bar je tako za sada. I tako traje 17 meseci. Ne baš celih, ali hajde da uzmemo u obzir ceo njen kratak život na ovoj planeti Zemlji.

Jedan naš dan i moj odnos i borba sa Mašom

9:00

Maša iz svog kreveta skače u moj/naš.

Mamamamamamama – baš tako zvuči. Razumete sigurno.

-Mama, ajde!

Jedno oko otvoreno, drugo zatvoreno, jedan deo duše spava, drugi je uspela da razbudi.

-Hajde, hajde, idemo u WC prvo. Umivanje, pranje zubića…

Dok se umivam, ona ponavlja: ,, Mama, teeth “  Ona je jedno čudnovato dete koje malo priča i pored tog malo izmeša par jezika. Iz Srbije smo, ali ne živimo tamo, da se razumemo. Da ne bude da joj previše puštam muziku i crtaće na engleskom i da me odmah proglasite neemajkom godine. 😀

Nakon što smo obavile sve neophodno u WC krećemo da se oblačimo.

Mama bi inače bila 24 sata dnevno u pidzami, ali mama mora da se potrudi da nešto pametno nauči svoje dete. 😀

Oblačimo pidzamu jedvaaaa, vriska, cika, ne da, beži, trči, lomi, krši. Haos!

Tata se već probudio i Maša nastavlja sa svojim smaranjem dok mama sprema doručak. Ako tata ide na posao, onda to obavljamo zajedno. Možete zamisliti? Ne. Opisaću vam – posle toga moram da obavljam generalno raspremanje kuhinje, jer hrane bude svuda.

-Vreme je za doooručak!

Maša je velika i doručkuje sa nama. Ne, u stvari nije dovoljno velika, ali je mnogo smirenija i mnogo lepše doručkuje kad je to porodično.

Završava doručak pre nego što ga je počela, odlazi u dnevnu. Čujem buum, tras. Trčim i vidim kako prosipa igračke i pokušava da ih raširi po celoj sobi. I ne, ne urlam, dolazim do nje i objašnjavam.

-Mašo, razumem da želiš da se igraš, ali to se tako ne radi. Sa igračkama moraš pažljivo kako se ne bi oštetile i onda nećeš moći da se igraš. Zajedno ćemo to složiti, važi?

Hajde, kad si zapela. Ubaci dve, tri igračke i ajde zdravo.

Šta je sledeće? Daljinski! Grabi ga sa obe ruke i trči ka WC. Ah ta njena potreba da ubacuje stvari u WC šolju. Zatvaram vrata kupatila i objašnjavam: ,, Nije okay da to radiš. Daljinski treba da stoji pored TV, dobro znaš da nam to služi kako bismo pustile onu super muziku uz koju svaki dan igramo. Ako ga baciš nećemo moći. Razumeš to?“

Bacanje na pod, histerija, vriska, zamišljam komšije kako uleću sa rečenicom ,, Pa zašto je maltretiraš?“, a ja joj samo oduzela predmet koji nije za nju. Povlačim se u dnevnu (pošto se cela scena odigrala u hodniku), ona završava sa svojim ispadima i dolazi do mene.

,,Ovo što si sada uradila, uopšte nije lepo i ja znam da ti to razumeš i da se ovo neće ponoviti.“

Ne registruje ono što pričam, ali sam uporna. Puštamo muziku uz pomoć daljinskog koji je htela da uništi. ,, Evo za šta ovaj predmet služi, da si ga bacila ne bih mogla da pustim muziku. Razumeš me?“

Maša:  ,,Ne, mama.“ Okay…

Puštamo muziku, igramo, skačemo, crtamo i vreme prolazi. Posle toga idemo napolje na kratko i vraćamo se da spremamo ručak. Nosimo loptu i dolazimo do parkića koji je pun dece. Maša ih gnjavi, baca i šutira loptu, ljuljamo se zajedno, tobogan, eventualno pesak, trčimo, uživamo i vreme ističe.

Spremamo ručak zajedno i nekad ručamo samo nas dve, a nekad je tu i tata. Nakon toga poslastica – sika.

Reakcija: ,,Mmmm,mama“

U fazonu, ovaj ručak je bljak u poređenju sa ovim slatkišem. 😀

Obično tu obavljamo dnevno spavanje koje traje 2+ sata. Nekad legnem sa njom, a nekad za početak rasklonim sav napravljen krš.

Onda ustajanje, presvlačenje, igranje sa tatom i tu obično bude mir. Mir u smislu da ne pravi neke konkretne gluposti, ali zato brblja i umara psihički. Nekad se pitam jesam li normalna kad kažem da me moje dete umara psihički? 😀 Ali samo moram da budem realna.

To izgleda ovako:

-Mammamama, tatatatata, ajdee, hoću, neću, da, ne, daj.

Ponavlja non stop tako da uopšte ne možeš da razumeš šta hoće, šta neće, šta da, šta ne. 😀 Ali pravimo se malo blesavi i komuniciramo tako s njom.

Ponovo šetnja. Mama odmara mozak i čačka fon dok se tata bori sa Mašom. Dolazimo kući pred večeru, večeramo, kupamo se. Maša želi sama, hvata sve moguće šampone, trljamo vrat, leđa, stomak, brčka se, patkice su tu, kao i ostale omiljene igračke. I sklanjamo svu onu penu sa njenog malog i nežnog tela. Češljanje, oblačenje, sisanje i kraaaaj. Dan je završen. Maša spava, a mama i tata puštaju film ili zajedno prepričavaju sva današnja dešavanja i beleže sve njene bisere i ispade.

I nekad, bez obzira što sam sigurna da spava čujem njenu vrisku i njeno brbljanje. I na sve to se pitam kako je moguće da ona toliko priča, a kaže meni „Mama, ćuti.“ Zar ne bih ja odavno trebala za izgubim ovo strpljenje i smirenost? 😀

I šta, ona meni nedostaje!? Ja sam luda! Ne, ja sam mama. Ja sam mama jedne Maše koju treba izdržati i uz koje izdržavanje ja tako uživam. Uživam u njoj čak i kad je preaktivna, uživam da “ pričam sa njom “ i da joj pričam. Volim što sam izgradila baš takav odnos sa njom i što me njena histerija, bacanje i preaktivnost ne dovode do ludila i stanja o kom su mi pričali.

Govorili su: ,, Videćeš, moraćeš ti da pripremiš prut, mora se to tući po guzi, ima da ti se penje na glavu, poludećeš, moooraš je tući, mooraš!“

Ne, ne moram. Moram komunicirati sa svojim detetom, moram joj objašnjavati, moram biti strpljiva, smirena, moram biti autoritet, ali taj autoritet ne želim da postignem batinama, nego pričom i ona će jednog dana kada bude dovoljno velika znati da shvati da je moje NE, zaista NE.

Moja poruka mamama koje imaju sličnu decu: Pričajte, objasnite, budite uporne i tvrdoglave baš kao i oni. Ako nešto nije dozvoljeno onda nije i tu se priča završava, bez potrebe za udaranjem po guzi.

P.S. Seka nam je stigla pre 2 nedelje. Kad se malo uhodamo i ode nam ova pomoć zvana – moja mama pisaću o tome kako izdržavam, ako budem živa. 😀

Autor: Katarina Prokić


Поставите коментар

Kako da pripremite starije dete za dolazak bebe? – Moderne mame

Ako želite da vaše dete što bolje prihvati dolazak bebe potrebno je da ga unapred pripremite za to na neki njemu jasan i zanimljiv način u zavisnosti od uzrasta i njegove zainteresovanosti. Ja ću se u ovom tekstu više bazirati na neko svoje iskustvo, a vi ćete to, naravno, prilagoditi vašem detetu i njegovom uzrastu i vašem načinu funkcionisanja i razgovora.

  • Objasniću vam za početak našu situaciju

Imam bebu od 15 meseci i u julu, eventualno avgustu nam stiže seka. Razlika između njih dve će biti relativno mala i verujem da to sa sobom nosi razne poteškoće i zahteva mnogo živaca, pažnje, ljubavi, posvećenosti. Ali da bismo situaciju olakšale starijoj sestri, pa u krajnjem slučaju i nama roditeljima pripremamo se za dolazak novog člana već par meseci.

Kada je vreme da saopštim detetu da će dobiti brata/sestru?

Nemojte da žurite, sačekajte da budete sto posto sigurni da je sve okay. Dakle negde posle 10. nedelje, otprilike 4.mesec trudnoće kada će verovatno već i početi da vam se primećuje stomak. Ovo govorim zbog mogućih spontanih pobačaja. Bilo bi vam još neugodnije i teže kada biste morali da objašnjavate detetu zašto se to desilo.

Naš slučaj: Maša je bila jako mala, tačnije i sada je i sve to je njoj mnogo teže da shvati. Tako da smo mi njoj vremenom pričali o bebi, pokazivali joj stomak i bebine pokrete.

Ako se radi o starijem detetu koje vas razume i komunicira s vama onda mu to saopštite zajedno na što lepši i njemu približniji način.

Odgovorite mu na bilo koje pitanje koje vam postavi. Nemojte da ignorišete njegovu zainteresovanost!

Bilo bi još idealnije kada biste mogli da ga vodite na ultrazvuk ili ako niste u mogućnosti obavezno tražite sliku sa ultrazvuka kako biste mu pokazali kada dođete kući.

Recite mu da uvek može da vam dodirne stomak i oseti bebine pokrete kao i da je može poljubiti, jer će to bebi prijati i osećaće se mnogo lepše.

Pričajte mu o bebi (ali ne preterujte). Skrenite mu pažnju kada vidite odnos nekog brata i sestre npr. i recite mu kako je to divno. Ako vi imate brata/sestru trudite se da imate korektan odnos i skrenite detetu pažnju na taj odnos i to kako bi on trebao/trebala da se ponaša prema bratu/sestru. Deca uče od nas, budimo im primer.

Mi smo počele sa jednom metodom koju ću vam sada objasniti i staviti fotografiju. Naime, da bih Maši približila celu tu situaciju sa bebom, uzela sam jednu plišanu igračku (a možete i lutku) koja izgleda baš kao devojčica. Ima dosta kosice i trakicu. Poenta jeste da je upoznam sa svim tim. Za početak krenule smo sa stavljanjem pelene. Prvo ja, nakon toga ona. Bilo nam je jako zanimljivo, a Maša je nakon stavljanje pelene „bebi“ pokazala na svoju pelenu, nakon čega sam joj rekla da je ona starija sestra i da može još neko vreme da nosi pelenu(sledeći mesec krećemo sa upoznavanje sa nošom, pa nam je ovo bio kratak početak te avanture). Izgledalo je kao da me je razumela. 😀 „Bebu“ je ponela sa sobom na tuširanje, spavanje.

Oni jesu mala bića, ali koliko god da su mala, mnogo toga shvataju, važno je samo pričati i dati objašnjenje za sve, jer oni to očekuju od nas.

Ljubomora je sasvim normalna pojava i koliko god dobro da pripremite dete za dolazak novog člana neizbežna je pojava određenih „ispada“. Nemojte dozvoliti da vas to demorališe.

Priprema za dolazak bebe NE počinje kada beba već stigne na ovaj svet, nego mnogo pre toga.

Uključite dete u sva dešavanja i verujte da ćete biti presrećni kada vidite koliko je zaista spreman da bude stariji brat/sestra. Želim vam puno sreće! A želim puno sreće i sebi. Mada sam poprilično optimistična i verujem da će se moj trud isplatiti. Verujte i vi.

Autor: Katarina Prokić


Поставите коментар

Kako sam se oprostila sa dojenjem? – Moderne mame

Ne znam odakle početi. Od početka ili kraja. U svakom slučaju je teško. Teško je ne samo pisati o tome, već i misliti. Ne znam da li ću sve emocije koje su u meni uspeti da iskažem u ovom kratkom textu, ali mame koje su prošle ili koje prolaze kroz isto znaju o čemu priča.

 

Dojenje... Kako mi je samo bilo teško prvih mesec dana, moja sunčica je rođena 24 dana ranije, sa samo 2750g. Rekli su da nema snage i da je mala da bi lepo sikila. Odbijala je siku i tih prvih mesec dana sam se izdajala kako bi pila moje mleko na flašicu.

Iako su mi svi govorili da nema sanše da počne da sisa i da odustanem, ja nisam htela. Nisam osoba koja lako odustaje, pogotovo ne ako se radi o mom detetu. I uspela sam. Posle tih mesec dana prihvatila je siku i odbacila fašicu. Mojoj sreci nije bilo kraja. Bila sam u konstantnom strahu da će je ponovo odbiti. Govorila sam – bar da sisa prvih 6 meseci, kada je prošlo tih 6 meseci, želela sam da sisa bar do godinu dana. I tako.. Svakih mesec dana sam želela da sisa jos više. Vezala se previše za mene, a još više ja za nju. Nikad nisam uspela da je uobročim. Sisala je po 50 puta dnevno. Kad god i gde god je tražila, sika joj je bila dostupna. Da, naporno je, ali nisam htela da joj je uskraćujem. Ipak se kroz taj period prolazi samo jednom u životu. Ona je veliki sisoljubac.
Ali par dana pre nego što je napunila 19 meseci, mamin test je bio pozitivan. Naravno da sam bila presrećna, ko ne bi, ali znala sam šta to znači.

Moramo prestati sa sisanjem.


Znam da se može dojiti u trudnoći, ali prva trudnoća mi je bila izuzetno problematična i znala sam da bih rizikovala kad bih nastavila da dojim.
Neverovatno kako u jednom trenutku čovek može da oseti izuzetno veliku količinu tuge i sreće u isto vreme. Naravno da sam odmah počela da paničim. Ok, ukidati jedan po jedan podoj. Ali koji prvo?? Da sa 50 puta dnevno, smanjimo na 49? Ne, mora to da bude drasticnije. Ok, krenuli smo…


Prvi dan sam joj dala kad je ustala, pa za popodnevno spavanje i večernje spavanje. Tražila mi je mali milion puta između, ali joj nisam dala, pokušavala sam da je animiram da bi zaboravila. Lakirale smo nokte 16 puta dnevno, jurile bube po dvorištu, spremale ručak od trave. Prvi dan je bilo uspešno, drugi takođe, treći dan je dobila ujutru. Za popodnevno spavanje sam odlučila da joj ne dam. Pokušala sam da joj pričam, da u mami raste beba, da njoj treba sika, da je ona velika. Plače ona, plačem ja. Moli me da joj bar dam drugu, a da prvu ostavimo bebi. Ona ne histeriše, ona jeca, jecam i ja.

Zašto mora da bude ovako teško?

U suzama je zaspala, ležala sam pored nje i plakala. Osećala sam kao da sam je izdala i kao da nisam uspela. Da, smešno je što sam to osećala jer ipak 19 meseci dojenja, nije malo. Ali ne vredi, osećaj poraza me je pobedio. Znam da moram, a želim da ne moram. Kad si u sukobu sam sa sobom, nema nista teže.


Dala sam joj siku za večernje spavanje. Ne mogu vam opisati njenu sreću kad ih je ugledala. Nije znala koju će pre, prvo jednu pa drugu, pa sve u krug. Ujutru je dobila opet, a za popodnevno spavanje nije. Plakala je cela 3 minuta. Uveče je takođe zaspala bez sike i preko noći joj nisam dala. Prošlo je bez ijedne suze.
Danas, tj. jutros me je uhvatila dok sam spavala i iskoristila je priliku moje odsutnosti.
Evo je, spava pored mene, zaspala je bez nje.
Ovo sve prolazi mnogo lakše nego što sam mislila, lakše što se tiče nje, ne što se tiče mene. Mene srce boli. Nikad više neće sikiti, završila je sa tim. Ne mogu da se pomirim da je moj sisoljubac tako lako odustao od sike. Ne mogu da se pomirim da je porasla, da joj nisam potrebna toliko koliko sam joj bila potrebna kad je bila malena beba, ne mogu. I mislim da nijedna majka ne može. Ali, odrastanje je to, sve će biti samostalnija i na kraju će doći do onoga- mama, šta ti znaš. Da, to nas sve čeka. Teši me što ima vremena i što neću tako skoro čuti tu rečenicu. Bebe brzo postaju ljudi, dok trepneš.
Teško je kad znas da je tako divan period iza tebe i da više nikad ne može da bude tako, ne može se vratiti. Ali bar znam da smo ga imali i uvek će mi biti drago da ga se setim.

Ništa lepše na svetu ne postoji od te bliskosti kad dete sisa, od tog pogleda i blizine, ništa. Samo to treba prihvatiti, bez suza i patnje. Pružila sam joj ono najbolje i ona će to jednog dana shvatiti i znati. I definitivno se moram otarositi osećaja da nisam uspela jer to definitivno nije tačno. Dojila sam punih 19 meseci i to je, pored mog deteta, najveći uspeh koji sam ostvarila.

Autor: Sara Petrović


Поставите коментар

Kako preživeti carski rez? – Moderne mame

Porod je jedan poseban doživljaj za vaše tijelo i dušu. Od samog saznanja da u nama raste novi život mi razmišljamo o porodu. Kako i kada ce početi? Kako ce završiti? S obzirom da sam i sama bila za prirodan porod o carskog rezu nisam ni razmišljala. A porod se upravo tako završio. Nisam se nadala i imala sam samo jedan dan da se pripremim. Sam oporavak zna biti jako bolan i naporan. Svaka žena ga drugašije doživi npr. mnoge žene se bez problema dižu iz kreveta ( moj slučaj) , a mnoge nažalost to teško podnose. Naravno da je sve to zapravo individualno, nije svaka žena ista, niti ima svaka isti prag tolerancije na bol. Evo par savjeta:

PSIHIČKA PRIPREMA

 

Psihička priprema je veoma važna, važno je da prihvatite činjenicu da ćete biti podvrgnute carskom rezu i da otjerate strah od sebe. Mi vrlo dobro znamo da se u narodu svašta priča o CR, to ne treba da slušate, nisam ni ja. Postoje komplikacije, ali danas, u savremenoj medicini, su rijetke, to mi je nekako davalo umirujući utisak. Same sebi dokažite da ste jače od tog straha i vjerujte timu koji će da obavi carski rez.

FIZIČKA PRIPREMA 

Fizička priprema zapravo ni ne postoji ako ćemo iskreno, bitno je da se opustite da bi i vaše tijelo osjetilo signal koji mu šaljete. Svakako ćete dobiti medikament za smirenje.

 

MUŽ PRI IZVOĐENJU CARSKOG REZA

Ako je moguće obavezno! Njegova prisutnosti vam donosi jos veću sigurnost i olakšava cijelu situaciju, znate da niste sami i dijelite taj veliki trenutak zajedno.

 

SARADNJA SA TIMOM

Zlatno pravilo medicine je to da je sve lakše ako sarađujete s liječnikom. U ovom slučaju šta god da osjetite da nije ok odmah to morate i reći.

 

POSTOPERATIVNI OPORAVAK

Bitno je da ustanete u roku 12 h ako ste u mogućnosti naravno, otjerajte od sebe ono: ,,Ma ja ne mogu.“ Možete naravno, uz pomoć sestre napravite par koraka.

 

PIĆE I JELO NAKON CARSKOG REZA

Ako vam je dopušteno slobodno. U mom slučaju sam smjela piti i jesti 5 h nakon carskog reza, naravno ne sve i svašta, ali laganu hranu – da. Zato ako se smije jedite i pijte!

 

ODLAZAK U TOALET

Mnoge žene imaju osjećaj da će šavovi popucati, pa se plaše. Ništa neće popucati za to se ne brinite. Samo opušteno.

 

DOJENJE NAKON CARSAKOG REZA

Žena koja je rodila CR ima itekako mlijeka i može da doji svoju bebu. Moj savjet bebu na grudi i trudite se i borite. Učite i njegujte dojenje, ono ce vam dosta pomoći kod vraćanja maternice u prvobitno stanje.

 

VJEŽBE NAKON CARSKOG REZA

Vaš fizioterapeut će vam pokazati vježbice koje biste trebale raditi 6 tjedana nakon carskog reza, molim vas da iste redovno radite jer su mnogo korisne.

 

NJEGA REZA

Tretirajte ga onako kako vas posavjetuje medicinsko osoblje! Nikako na neki vaš način ili način neke druge, treće osobe. Ne dižite ništa teže od vaše bebe u prva 3 mj od carskog reza! 

Za kraj da dodam: šetajte koliko ste u mogućnosti, uživajte i kupajte se, te perite ruke bez brige u razdoblju babina. Mitovi STOP!

Autor: Ivana Kljajić

Fotografija je privatna i ne može se preuzimati bez dozvole autora teksta.