Moderne mame

majčinstvo iz naše perspektive


Поставите коментар

Gospodin Virus i Nastasja – Moderne mame

Kuc, kuc…

-Nastasja: Ko je?

-Gospodin Virus: Ja sam, Gospodin Virus, došao sam da se ponovo družimo.

-Nastasja: Znaš da nisam druželjubive prirode, a i mama se uvek poprilično naljuti kad uđeš bez pitanja.

-Gospodin Virus: Ali kad bih postavio pitanje tog tipa, baš niko me ne bi primio i ostao bih napolju da spavam. Noći su baš hladne, a a nemam gde sem da spavam na klupicama u parku.

-Nastasja: Rado bih se družila s tobom i mama bi mi to dozvolila da je tvoje prisustvo malo prijatnije. Pored toga što si nepozvan još si i neželjen gost, to moraš da shvatiš.

-Gospodin Virus: Znam, ali napolju ću biti gladan, hladan vazduh će me uništiti, ja bih samo na kratko ušao kod tebe. Klopao bih isto što i vi.

-Nastasja: Ali ti nisi čovek da jedeš isto što i mama i tata, a nisi ni beba da bi dobio svoje mleko.

-Gospodin Virus: Nisam beba, ali sam dete i ne snalazim se baš najbolje kad sam sam.

-Nastasja: Gde su tvoji mama i tata?

-Gospodin Virus: Hm… Pa… Tu negde, čini mi se u toj zgradi preko puta, otišli su da posete još jednu slatku bebu, sličnu tebi.

-Nastasja: Ali ja ne znam kako da te se otarasim, kako da te nateram da ne dolaziš više na ova vrata?

-Gospodin Virus: Evo, ja ti obećavam. Danas me puštaš i više neću dolaziti. Imam veliku želju da se družim sa tobom.

-Nastasja: Dobro, pristajem.

…Kme…

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno samo uz dozvolu autora.

Advertisements


Поставите коментар

„Brodom“ kroz avanturu zvanu SELIDBA – Moderne mame

Deca uživaju u navikama. Navikama da ručaju u određenom periodu, kupaju se, spavaju. Ne vole kad im se poremeti svakodnevnica, kad promene mesto spavanja, pa i mesto stanovanja. Jedina sreća u celoj našoj priči jeste što smo u istom kraju, nema menjanja vrtića, društva, parkova, okoline. Ali je svakako ovo veliki stres za sve nas. Ja nisam mogla dozvoliti sebi da dočekam dan selidbe i da joj kažem „mi sad idemo da živimo na drugo mesto“.

Smatram da je za sve važna psihička priprema koju ćete prilagoditi vašoj situaciji i pre svega detetu.

Napomena: dete o kom ću govoriti u daljem tekstu ima 2 godine.

Deca vole avanture, vole kad su aktivni i kad su roditelji uključeni u neke njihove igre, tako da sam je još pre par nedelja probudila za vrtić i dok smo se protezale i mazile u njenom krevetu rekla sam joj da bih mnogo volela da krenemo u jednu avanturu zajedno. Da ćemo da osmislimo celokupnu priču i uključimo tatu i Nastasju. Pitala me je da li možemo da idemo u tu avanturu brodom, a ja sam joj rekla da uvek možemo da zamislimo naš brod, obojen našim bojama. Naša avantura je bila baš ta selidba.

Putovanje kroz sve pripreme je sjajno prihvatila jer sam pokušavala da je uključim u sve što radim. Imala je svoju kutiju u koju je pakovala ono što ona nosi na naše bespovratno putovanje.

A s vremena na vreme sam joj ponavljala da idemo na jedno mesto blizu nas, da ćemo živeti u drugačijim prostorijama i da će dobiti svoj novi princeza krevet, da će imati potpunu slobodu da u novom prostoru složi stvari kako ona želi i kako smatra da treba da stoje. Jedva je čekala da krenemo na taj put. Tata je bio glavni vozač koji je skakutao na sedištu auta i govorio „evo ih talasi, pazite se“ Veselo se smejala u svom sedištu i pomerala levo-desno, kao da stvarno putujemo brodom. Držala je svoje ćebence u rukama i govorila tati da pazi kako joj ćebence ne bi upalo u vodu. Nastasja je umirala od smeha svom uzoru koji je zaista delovao oduševljen celom situacijom. Svi smo zajedno maštali i super se provodili.

Njihova soba je skoro isto opremljena kao u staroj kući i primetala sam da im to prija jer stalno tamo odlaze i provode veliki deo dana.

Međutim nuspojave cele situacije su:

pitanja „kad ćemo kući?“ i nervoza u neograničenim količanama.

Kratko je bila oduševljena novim krevetom, ali je ubrzo nastavila besciljno da hoda po kući jer to nije njena teritorija. Mogu reći da je posle par dana bila dosta bolja i da se polako adaptirala, dok je Nastasja(10 meseci) počela ponovo da se budi noću. Pokušala sam da maksimalno ispunim vreme koje provodimo u kući kako bih im skretala pažnju, ponašala bih se isto i isto bismo provodile vreme, nastavile sa svim ostalim rutinama čim smo uspeli da se sredimo i spakujemo. Vreme čini svoje i ubrzo se i sami naviknu kao i mi „veliki“.

Neka dete oseti da je korisno i da vam pomaže, dozvolite da stvari stoje na možda nedozvoljenim mestima samo ako dete to želi.

I neka vas ne demorališu njihove reakcije ,ako ste dali sve od sebe, ako ste uključili svoje dete u pripreme, pakovanje, pa i slaganje stvari u novom domu. Dozvolite im da vam pokažu šta žele, dozvolite im da plaču bez razloga i zagrlite ih. Pokažite im da ih razumete i da je sve ovo i za vas novo.

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno isključivo uz dozvolu autora.


Поставите коментар

Ono što je prirodno nije sramotno – Moderne mame

Od svih, najgorih i najneprijatnih situacija kada je #dojenjeujavnosti u pitanju izdvojila bih nepristojne i ružne poglede okoline. Iako sam se uvek trudila da biram mesto za to, da se sklonim u neki kutak, zbog mira koji ću prirediti sebi i njoj/njima. Nikad me nije bila sramota da neko vidi tih 5% mojih grudi jer one ne rade apsolutno ništa loše niti sramno. Kažem 5% jer se toliko najviše vidi kada stavite vašu bebu na grudi, a drugi deo pokrijete majicom koju ste obukli.

infactcanada-wbw2000

Ne priznajem (kad se radi o meni/nama) nikakve marame, ogrtače, ćebe i ostalo čime bih pokrila taj sasvim prirodni trenutak. Pogotovo ne u ovo vreme, u sred leta i +20-30°(u zavisnosti od toga gde živite). Ne tražim, ne želim niti mi je potrebna podrška(iako nikad ne bi naškodila), samo tražim i očekujem da svako ide za svojim poslom bez da uputi bilo kakav komentar, ili pak nepristojan nepodržavajući pogled koji će učiniti da se neka mama oseti ružno. Kao da uopšte radi nešto ružno, glupo. Kao da vi nikad ne jedete u parku, kafiću. Kao da ne hodate sa hranom ili cigaretom u ustima, rukama. Kao da su vaši umovi toliko ograničeni da je sve što vidite u tom činu DOJKA. Ne trebaju mi ni klupe za dojenje(iako ih smatram super korisnim) niti da mi priđete i kažete „svaka čast, divno“ treba mi samo mir, treba nam samo tih par minuta u nekom kutku parka, na zelenoj, čistoj travi, uz cvrkut ptica i našu povezanost. Treba mi vaša ljudskost. Dozvolite nam, samo nam dozvolite da podojimo naše bebe bilo kad i bilo gde, a da ne moramo da se stidimo, plašimo, strepimo. Da ne moramo uplakane doći kući sa još jednom pričom poput onih koje možete čuti i pročitati svuda oko vas.
P.S. Ne mogu, a da ne nagovestim da svaki ružan pogled koji mi je upućen došao je od strane ŽENA. Koje najviše treba da imaju razumevanja. Pa se vi zapitajte.

Autor: Katarina Prokić

Preuzimanje dozvoljeno samo uz dozvolu autora.

Ne zaboravite da se učlanite u našu grupu Moderne mame , lajkujte stranicu Moderne mame i zapratite nas na instagram-u moderne_mame